Svi kreveti Sare Bernar

Sara Bernar, veličanstvena glumica, jedna od najvećih svih vremena, ostala je upa mćena po briljantnom talen tu i brojnim ulogama kojima su aplaudirali Evropa i čitav svet, po svom neobuzdanom temperamentu, po kapricima i po svojim – krevetima!

A bilo ih je ne zna im se broj. Neke od njih je volela, neke mrzela, u mnogima od ljubavi umirala i ponovo se rađala, ali kako je bila čeličnog zdravlja ni u jednome (do pred kraj života) nije bolovala. U svojim „Memoarima” ona se seća kreveta „običnog, čednog, skromnog, sa tvrdim dnom i čistom posteljinom od belog, grubog, pamučnog platna”, u samostanskoj sobi negde u Normandiji, koju je u ranom detinjstvu delila sa vršnjakinjama, hraneći se „mlekom, maslacem, hlebom i zelenim povrćem”.

Sledi zatim devojački krevet u pariskom stanu majke i tetke, stanu pre „sličnom bordelu nego toplom domaćem gnezdu”, jer su dve žene u salonu obloženom crvenim somotom primale brojne muške posetioce, što im je donosilo znatne prihode za život bez oskudice. Ovaj krevet je Sara mrzela, nikada ga nije osećala „svojim”. Iz tog vremena datira njen prvi pravi kapric, dostojan buduće slavne tragetkinje: u devojačku sobu unela je naručeni pravi mrtvački kovčeg, da bi u njemu spavala onda kada je imala snažnu želju da bude „svoja na svome”. Ovoj bizarnoj ideji ostala je verna celoga života, kovčeg je negovala obnavljajući redovno belu svilu kojom je bio tapaciran, vukući ga sa sobom iz stana u stan, iz hotela u hotel. Spavala je u njemu kao da nije živa, sa sklopljenim rukama i smirenim licem, rasute kose, u jedino mogućem položaju, opružena na leđima. Bila je to valjda potreba da se glumi uvek, na javi i u snu. Nije slučajno što je o svom prvom susretu sa „daskama koje život znače” napisala: „Tajanstveni polumrak, goli pod, pozorišno nebo, dvorana u mraku nalik na ponor... ne, nisam tada odlučila da postanem glumica, shvatila sam da to jesam.„

Sara je živela od 1844. do 1923. godine, na prelazu iz 19. u 20. vek, u uskovitlanom stilu nove umetnosti – art nuvoa, kada se putovalo vozovima i parobrodima čiji su zvižduci lokomotiva, zvuci brodskih sirena i brzina kretanja, opijali ljude. Putujući između stare, razuzdane dekadentne Evrope i mlade poletne Amerike, prevaljivala je ogromna prostranstva vodena i kopnena, u kupeima i kabinama sa uskim krevetima nalik na kovčeg koji ju je čekao kod kuće. Ta putovanja, koja su tada trajala nedeljama i mesecima, ta spavanja u kabinama i kupeima, bila su samo pauze između trijumfa ove velike svetske zvezde pod svetlošću pozornica.

Sledili su zatim kreveti vladara Evrope. Ako je verovati novinarima iz tog vremena, Sara je zavela jednog za drugim italijanskog kralja Umberta, austrougarskog cara Franju Josifa, pa španskog kralja Alfonsa Trećeg, da bi joj na kraju ruski car u Zimskom dvorcu u Petrogradu rekao: „Ne, madam, ja sam taj koji treba da se pokloni pred vama.„

„Glumica zlatnog glasa, kraljica stava i princeza pokreta”, bila je neiscrpna inspiracija umetnika toga doba. Za nju su pisali uloge, stihove, muziku, nju su slikali. Ona sama, najviše je volela poznatu sliku koju je naslikao mondenski pariski slikar Kleren. Na njoj je Sara opružena na kanabetu, čarobna u ambijentu po ukusu vremena, punom mekih tkanina, pliša, draperija, resa i kićanki.

Osim pozornice, najlepše mesto na svetu za Saru Bernar bilo je Bel Il, lepo malo ostrvo u Bretanji gde je bio njen pravi dom. I do njega je iz Pariza trebalo putovati 12 sati vozom – noću u kupeu za spavanje, zatim danju brodom još nekoliko sati u zavisnosti od toga da li je more mirno ili je bura. Trideset godina letovala je Sara na mestu koje kao da je izašlo iz kičice scenografa: s jedne strane litica, s druge strane pitomo seoce. Na terasi pred večeru malo odabrano društvo – muškarci u odelima od belog platna, žene s velovima preko širokih oboda šešira... muškarci se razmeću, žene se smeju, sunce zalazi: krevet raskošan, mek, čeka...

Arh. Radmila Milosavljević
www.dopisna-skola-ambijent.rs