Poslednji kolporter u Pančevu

Stare trafike reorganizovane su u moderne kioske s robom široke potrošnje, a kolporteri koji prodaju štampane novine postali su prava retkost.

Ipak, u Pančevu se i danas da videti jedan pravi pravcati, i to iz Samoša. To je Ivan Dvoržak, koji poteže put iz druge opštine i sela pedesetak kilometara udaljenog od grada na Tamišu

Kako su nestali ulični prodavci novina

Ulični prodavac novina je bio nekada jedna od neizbežnih kockica mozaika svake varoši, pa i mala institucija, tako važna da „vruća roba” što pre stigne u ruke čitalaca. Bio je to posao za žustre i vredne mlade ljude, s mrvicom smisla za humor i spretne, da brzo selektuju naslove, zbog kojih će novo izdanje biti brže razgrabljeno. Onda bi krenulo tabananje i vika dok im glasa ne nestane, a poslednji primerak ne nađe kupca. Tako su nekada prodavane štampane novosti, a onda je polako omladince smenio sredovečan svet i penzioneri, tražeći načine da dopuni kućni budžet.

Ivan dolazi u Pančevo četiri puta mesečno, uvek petkom, kada iz štampe stiže lokalno informativno glasilo „Pančevac”, najstarije nedeljne novine na Balkanu. On je pravi „frilenser”. Radno vreme mu je prilično ograničeno, tek nekoliko sati, kratkog reklamnog teksta nema, sve obavlja brzo, uglavnom dok se na semaforu ne upali zeleno svetlo, a imperativ je uraniti i presresti redovne čitaoce „matore” novine na putu do trafike.

„Svakog petka sam na raskrsnici puteva od Pančeva prema Banatskom Novom Selu i Vršcu, jer je velika i prometna. Ima četiri semafora, pa trčim krug dok su vozila zarobljena na crvenom svetlu. Ovo mesto je zgodno i zato što ima pasarelu za pešake i mnogo sveta prolazi ovuda. Ranije sam novine prodavao na više različitih lokacija u centru, ali se ovo mesto pokazalo kao najisplativije. Ipak, sve je to mnogo manje nego što je bilo nekada, a znam šta pričam, jer ovaj posao radim 16 godina, bez prekida. Vidim, novine u papiru se generalno sve manje čitaju, a jaka konkurencija su mi i trafike i marketi. Tako uspem da prodam oko 200 komada, od čega mi ostane 2.000 dinara, ali od toga moram da odbijem trošak za put i hranu”, priča nam Ivan.

Od ovog posla ne odustaje ni po vrućini, ni po mrazu. Jedino, dodaje, kiša može da ga omete, kada ga još i vozila zasipaju vodom na njegovoj raskrsnici, a novine ne smeju da pokisnu.

„Kad god vreme dozvoljava, a to znači kada nije previše toplo i kad nema padavina, da prištedim dinar više, skočim na bicikl, pa od Samoša dovde okrećem pedale. Onda sam na ulici i na nogama nekoliko sati, pa opet na bicikl i povratak u selo. Imam i drugu varijantu, jedan stari, ’magareći’ bicikl, da mogu robu da prenesem iz centra, ovde na periferiju”, objašnjava Dvoržak.

Verne mušterije ga prate, već uveliko prepoznaju i otpozdravljaju mu, kao da je komšija, a što je najvažnije, novine kupuju.

„Nisam rodom Pančevka, ali ’Pančevac’ kupujem svake nedelje obavezno. Kad krenem u nabavku, prođem pored nekoliko prodavnica i kioska, da bih novine kupila od Ivana. Nama je drago da ga ovde vidimo. On je vredan, kulturan i fin, sasvim neobična pojava”, kaže jedna mušterija, dok pazari novi broj štampanog glasila.

Štampanih novina nema po selima

Ivan, koji je već zašao i u ozbiljnije godine, pak, preko nedelje lovi druge poslove u Samošu, gde se narod bavi zemljom. Svoje nema, pa radi za druge i na tuđoj, ali je i toga kaže sve manje, jer mašine danas mogu sve i svakoga da zamene.

„Lako nije, borba je stalna, jer u selu posla nema. Ranije je, bar leti bilo poljskih radova, a sada sve radi moderna mehanizacija. Samoš je i inače mali, na rubu opštine Kovačica, zaboravljen. Tamo su ljudi preko dana na njivi, a da čuju vesti, gledaju televiziju. Eventualno svrate u lokalnu kafanu na glavnom putu i to je sve. O štampanim glasilima nema govora ni u selu, ali koliko znam ni u našoj, pa ni u susednim opštinama”, objašnjava logiku neodustajanja od ovog zaboravljenog „zanimanja”, Samošanin, Ivan Dvoržan, kolporter, na povremenom radu u Pančevu.