Bele ruže i unukina knjiga na grobu logoraša

Prošlo je 80 godina od iskrcavanja prvog transporta jugoslovenskih zarobljenika iz koncentracionih logora u luke Norveške. Oko 95 odsto ovih ropskih radnika bili su etnički Srbi, preostali procenti pripadali su ostalim etničkim grupama Balkana.

Tokom Drugog svetskog rata Nemcima je u okupiranoj Norveškoj bila potrebna radna snaga za izgradnju puteva, među njima i „Krvavog puta”, kao i pruga, na severu ove zemlje, za transport trupa i opreme. Nemačka Vrhovna komanda je donela odluku da se iz svih koncentracionih logora izdvoje snažni, mlađi muškarci, sposobni za rad, i deportuju.

U radne logore u Norveškoj, po podacima norveškog istoričara Knuta Flovika Torensena, poslato je 4.049 logoraša iz tadašnje Jugoslavije, uglavnom Srba. Najmlađi među njima imao je samo 12 godina. Njih 2.398 nije preživelo, među njima i Nikola Suvajdžić.

Posle osam decenija na njegov grob ruže je, prošle godine, položila unuka, primarijus dr Anka Stanojčić, i tako ostvarila svoj zavet, o čemu je pisala i „Politika”. Pripreme za put u Norvešku, da se pokloni senima svog dede umesto svog oca, koji je prerano umro i nije mogao to da uradi, trajale su deset godina. Ovog leta na put je krenula s ružama i napisanom knjigom „Zbog tebe, tata”. Knjiga je porodična saga, a pre svega, dirljiva priča o poseti groba svog dede Nikole Suvajdžića, koji je skončao u dalekoj Norveškoj sa pedeset dve godine.

Norvežani čuvaju uspomenu na stradale

Ona piše: „... prešla sam polarni krug da se poklonim svom napaćenom dedi. Dedi Nikoli koga su odveli 1941. u Jasenovac, pa odatle 1942. u Norvešku da robovski gradi ’Krvavi put’. Ledenog trećeg januara 1943. smrzao se u logoru Osen. To je komplikovan i skup put. Kada sam zatvorila finansijsku konstrukciju, počela sam sa raspitivanjem o Norveškoj i svim detaljima u vezi sa putem. Savetima su mi mnogo pomogli naši ljudi koji žive u Norveškoj. Moji sinovi su se pobrinuli za logističku podršku.”

Deportacija logoraša je trajala oko dva meseca, teretnim brodovima, vozom... Put doktorke Stanojčić posle osam decenija počeo je sletanjem u Oslo.

– Odatle sam nastavila avionom 1.100 kilometara severnije, do luke Bude. Potom sam vozom stigla u Rognan. Eto, danas je moguće iz Beograda stići u Rognan za dva dana. Trebalo je naći logor, s obzirom na to da je od 30 logora za zarobljenike iz Jugoslavije, 13 bilo smešteno na severu Norveške, 13 u srednjoj Norveškoj, a četiri u južnoj i jugozapadnoj – objašnjava.

Tamo su većinu posmrtnih ostataka logoraša iz 26 logora preneli 1953–1955. godine u dva spomen-groblja koja čuva i održava komuna (opština) Saltdal: Botn i Muholt. U Rognanu se nalazi Muzej Krvavog puta, koji vodi direktor Ronal Nista Rusanes.

–Zadivljena sam posvećenošću kojom Norvežani održavaju spomen-groblja i spomen-obeležja, kaže ova uporna i preduzimljiva Beograđanka, inače rodom iz Makarske.

Krvavi put

Bele ruže za nevine žrtve i voštana sveća donete su iz Beograda. Svaki korak hronološki, do detalja beleži unuka interniraca jer zna – da ne sme da se zaboravi, jer sa zaboravom i njen deda i svi mučenici s njim, umiru po drugi put.

Inače, u Norveškoj se tokom cele 2022. godine obeležavalo 80 godina od dolaska prvih srpskih robova u ovu zemlju.

– Svi koji su bili uključeni u ostvarivanje mog zaveta i pomogli informacijama ili na drugi način, dobili su na poklon knjigu„Zbog tebe, tata”. U ambasadi Republike Srbije primio me je ambasador Dragan Petrović, kome sam poklonila knjigu. Uzvratio mi je važnim štivom na temu logora u Norveškoj, „Varden”. Predloženo je da se knjiga prevede na norveški jezik kako bi pomogla u razumevanju i čuvanju sećanja na logoraše u Norveškoj. Prijemu je prisustvovao paroh, otac Aleksandar Zeljković. U Rognanu knjigu sam predala istoričaru Ulfu Bakeu i dobila monografiju zauzvrat.

U Rognanu knjigu sam ostavila Muzeju Krvavog puta, koji ima važnu ulogu u čuvanju sećanja. I konačno, jedan primerak je ostao na spomeniku, na groblju interniraca u Botnu. To je bio glavni deo misije ove knjige, zaključila je naša sagovornica i nagovestila nastavak.

– Na srpskom groblju u Botnu (sa bar 1657 večnih spavača, moguće 2167) raste samo jedno drvo i to oskoruše raskošne krošnje, pored spomenika. Saznajem da je šezdesetih godina drvo doneto iz Srbije, detalje ću istražiti – zaključuje neumorna dr Anka Stanojčić.

Borbi protiv „falsifikovanja istine”

Krajem avgusta 2022. beogradskoj publici predstavljen je dokumentarni film „Logor smrti u Karašjoku”. Neispričana priča o stradanju srpskih robova u Drugom svetskom ratu, putu za njihovo uništenje, i onima koji su rizikovali svoje živote da bi im pomogli da prežive.

To je bio povod da 80 godina kasnije producentska kuća iz Norveške, PQX medija i Branko Dimović Dimeski, pisac koji živi i radi u Norveškoj, snime film.

– Na projekciji filma upoznala sam se sa nama dobro poznatim istoričarem Knutom Flovikom Toresenom, čiji su podaci korišćeni za film. To je major norveške vojske, koji je bio u norveškoj jedinici mirovnih snaga na Kosovu i 2004. godine i sprečio napad Albanaca na srpsko selo Čagravicu kod Prištine – potvrđuje Anka.

Toresen je, takođe, tokom 2012. i 2013 osujetio pokušaj nelegitimne revizionističke snage u Norveškoj, predvođene nekim Hrvatima, da naprave izložbu o zatvorenicima koji su u Norvešku internirani s Balkana tokom Drugog svetskog rata. Bio je to pokušaj da se, iako malobrojni, hrvatski i bosanski logoraši predstave kao žrtve, a Srbi iz Hrvatske kao pravoslavni Hrvati.

Da bi zaustavio tu izložbu, Toresen je pribavio spiskove zatvorenika iz Norveškog nacionalnog arhiva i u državnoj službi za ratne grobnice. I dokazao da su od 93 do 95 odsto onih koji su završili u logorima u Norveškoj bili Srbi. Osim toga, 97 odsto zatvorenika koji su umrli u Norveškoj bili su Srbi.

Krvlju nacrtao krst

– Pored puta koji su gradili logoraši u pokušaju bega 14. 7. 1943. Nemci su ustrelili Miloša Banjca iz sela Klekovci, kod Bosanske Dubice. Njegov brat Marjan je Miloševom krvlju nacrtao krst na steni. Tako je Krvavi put i dobio ime. Osamdeset godina Norvežani crvenom bojom iznova crtaju taj krst, u znak poštovanja! Prva kiša sprala bi krv i niko ne bi znao. Ali Norvežani ne dozvoljavaju da se ova krvava žrtva zaboravi i uporno crvenom bojom crtaju crveni krst na istoj steni – zabeležila je u svojoj knjizi Anka.

Navodi kako je kasnije saznala da je isti taj krst rasplakao Desanku Maksimović kad ga je 1976. godine videla i čula njegovu priču. Sela je na stenu i na kolenima napisala pesmu koja je ušla u bolni ciklus „Pesme iz Norveške”.

Žrtve pored dželata

Na mestu logora Botn nalazi se nemačko groblje: „Nemački vojnici počivaju baš na mestu gde su mučili internirce. Formirano je od 1956–1960. prenošenjem posmrtnih ostataka Nemaca s drugih lokacija u Norveškoj. Ograđeno je sličnom kamenom ogradom kao srpsko. Ovde su sahranjena 2.732 nemačka vojnika.”

Suvajdžići

Opisujući svoje Suvajdžiće, Anka beleži: „Baku Maru sa četvoro dece od dve do šesnaest godina odveli su 1942. godine u logor Stara Gradiška. Tu su zauvek zaspali, na način koji ni najljućem neprijatelju ne bismo poželeli. Dedu Nikolu su odveli 1941. u Jasenovac pa odatle 1942. u Norvešku da robovski gradi „Krvavi put”. Ledenog 3. januara 1943. smrzao se u logoru Osen (Usen). Mog tatu Dušana od 17 godina i strica Mladena odveli su u Austriju na prinudni rad. Proveli su rat 100 kilometara jedan od drugoga, ne znajući za to, a nisu ni slutili sudbinu ostalih. Pred kraj rata su ih pustili...”