Trnje i lovorike niške glumice

Operski sopran, pevačica šansona, proslavljena niška i naša najveća putujuća glumica. Samo jedna, neponovljiva Olga Ilić.

U svoje doba uvažavali su je Branislav Nušić, Bora Stanković, Vojislav Ilić, Žanka Stokić, Nikola Uzunović, Dobrica Milutinović, govoreći biranim rečima o njenoj glumačkoj nadarenosti.

Karijeru je započela i završila u Nišu, kao prvakinja drame i reditelj. Iza sebe je ostavila veliki trag. S jedne strane briljantna na sceni i druželjubiva, s druge energična, u neku ruku pustolov koja je išla tamo gde i putujuća pozorišta.

Sudbina joj nije bila naklonjena. Umrla je u 65. godini, u bedi, u staračkom domu. Bogata karijera, a ipak zaboravljena. Verovatno bi tako i ostalo da se njenim stvaralaštvom nije pozabavila mlada rediteljka Jelena Stojanović. Dugo i strpljivo prikupljala je građu, proučavala, analizirala. Zajedno sa svojom ekipom, celu sebe je dala u velikom projektu, da bi na kraju bio stvoren dokumentarni film „Trnje i lovorike Olge Ilić”. Jedno je sigurno: početkom 20. veka i dugo u međuratnom periodu važila je za veliku srpsku glumicu i pevačicu.

Zatočena u Skoplju

U Muzeju pozorišne umetnosti u Beogradu pokazuju nam Olgine fotografije, odobravajući njihovo objavljivanje u „Magazinu”. Neke su s predstava, druge iz svakodnevice. Pozorište je bilo njen život. Od prvog nastupa u niškom hotelu „Evropa”, gde joj je radila majka Marija Gašparović, do poslednjeg, istovremeno i rastanka s teatrom. Imala je 15 godina kad je zaigrala „na daskama” koje su je učinile srećnom. Razgledamo fotografije među kojima je i ona gde se slikala obnažena.

Za ono doba, a reč je o 1900. godini, u patrijarhalnoj Srbiji to je bilo ravno zemljotresu. Bruka neviđena, osude na svakom koraku. Kako joj je duša bila naviknuta na iluzije, na priče, abrove, ogovaranja nije obraćala pažnju. Prema jednoj verziji, slikala se obnažena iz inata, jer je bila u zavadi s glumicom Zorkom Todosić, pa je te slike čak i njoj poslala. Po drugoj priči, krasili su je šarm, boemski duh, temperament, pa se tako nešto od nje i moglo očekivati.

Vratimo se, na trenutak, njenom detinjstvu i odrastanju. Rođena je u Solunu 5. februara 1880. kao vanbračno dete Francuza Gastona Santa i Srpkinje Marije Gašparović. Do sedme godine boravila je u francuskom samostanu, a kad joj je otac umro, s majkom se seli u Niš. U mladosti je pristupila pozorištu lutaka „Pikolo teatar” gde upoznaje naočitog i talentovanog glumca Kostu Ilića za koga se ubrzo i udaje. Ostala je upamćena kao član nekoliko putujućih pozorišnih družina. Ređaju se mesta gde je nastupala: Leskovac, Novi Sad, Šabac, Varaždin, Beograd u kojem 1898. dobija angažman u Narodnom pozorištu. Umorna od „čergarenja”, ipak se vraća u svoj voljeni Niš gde igra veoma zahtevnu mušku ulogu – danskog princa Hamleta. Do tada je na sceni to igrala samo slavna Sara Bernar.

Njenu već napaćenu dušu zadesila je još jedna nevolja: po završetku balkanskih ratova, za vreme kojih je u crkvama pevala narodu, hapse je i optužuju za veleizdaju. Tri meseca je provela u skopskom zatvoru, a onda puštena da bi ubrzo postala član Narodnog pozorišta u Skoplju. Udaje se za glumca Petra Hristilića u čijoj putujućoj družini postaje reditelj. Nije samo uspešno glumila, već je i lepo pevala. U Šapcu se družila s čuvenim Cicvarićima koji su je podučavali kako da najlepše interpretira sevdalinke. Kad je boravila u Beogradu, stanovala je u Skadarliji, pevajući u tamošnjim kafanama. Njen trud nije bio ni uzaludan, ni nezapažen, jer je odlikovana Ordenom Svetog Save petog stepena. Glumila je i Koštanu.

Ostavila je autobiografske beleške „O njoj koja se ne vraća”. U jednoj rečenici kao da je sve rekla o sebi: „Na zidovima nekoliko požutelih fotografija, u duši okean uspomena”.

Čula sebe s gramofona

Gde god da je išla, živela, kraće ili duže, vraćala se svom Nišu. Nije se stidela onih obnaženih fotografija. Naprotiv. Često se sećala svog početka, posebno kad je nastupila sa 14 godina. Beležila je svoje lomove u duši:

„Sinoć, kad sam se vraćala s predstave, po ulicama razbacanog i još uspavanog Niša, gde me uvek sve seća na detinjstvo, gde nalazim sve samo ne to detinjstvo, koje je ostalo u dubini srca da druguje s uspomenama na majku, nenadno, iz neke kuće, čuh promukli zvuk gramofona... Melodija mi je bila tako poznata, glas pevačice tako blizak. Zastala sam i slušala. To je bio Olgin glas. One Olge koju ja još uvek nosim u sebi, i pored kose koja je počela da sedi, i pored mučne maske koju danas nosim. Vratila sam se slomljena, ne od tuge za onim što je prošlo, nego zbog lepote onoga što je bilo.”

Snimila je oko 25 ploča, na kojima su i njene čuvene sevdalinke. Kad je upoznala Kostu Ilića, kao da je dobila krila, jer ju je on hrabrio da se, osim glume, bavi i pevanjem, da ima divan glas i da je šteta da pesme u njenom izvođenju ne čuje mnogo više ljudi. U znak sećanja na dane kad je živela sa mužem Kostom, zapisala je: „Jednog dana, u staroj kući Ilića, usred vrta punog starih voćaka, i nekog toplog daha jednog veka koji je prošao, pevala sam ’Stojanke’.”

S Kostom je, kako je sama govorila, čergarila po različitim pozorištima širom Srbije. U tome su se slagali, u nekim drugim situacijama nisu. Bez obzira na sve, on je nije ostavio na cedilu kad je tamnovala u podrumu skopskog zatvora. Iz petnih žila trudio se da je odatle izbavi što je, uz pomoć prijatelja, na kraju i uspeo. Putovala je i s drugim mužem, Petrom Hristilićem, izvodeći predstave u manjim i većim mestima.

Ona nikoga nije zaboravila. Duše plemenite, glasa anđeoskog i dara za glumu, išla je od jednog do drugog grada sa svojom glumačkom družinom. Nije se libila da kaže kako joj aplauzi na kraju predstave pomažu da glumi s još većim žarom. Ali, pri kraju života su je mnogi zaboravili. Živela je od uspomena i od milostinje onih koji su je po dobrom upamtili. Gorka sudbina i neslavan kraj jedne talentovane glumice i briljantne pevačice.

TEŠKO DO SLAVE

U Narodnom pozorištu u Beogradu dobijala je zapažene uloge, od Ofelije u „Hamletu” do Zvonara u „Bogorodičnoj crkvi”. Publika je bila izdašna u aplauzima i ovacijama, mada su je pratili skandali i sukobi s koleginicama. Zato u martu 1900. napušta Narodno pozorište i priključuje se drugim beogradskim teatrima. Kako je zapisano u njenoj biografiji, u sezoni 1904/1905. sama je vodila putujuće pozorište po bosanskim gradovima. Prvakinja beogradskog „Pozorišta kod Bulevara” postala je 1909, a godinu dana kasnije nastupa u pozorištu „Opera”.

ZBOGOM, NA JUBILEJ

Niško pozorište „Sinđelić”, današnje Narodno pozorište, bilo je njeno najsigurnije utočište. U njemu je, nastupajući od 1932. do 1934. proslavila 35 godina umetničkog rada. Tumačila je ulogu Lukrecije Bordžije u istoimenoj drami Viktora Igoa. S jubilejom se završila i njena glumačka karijera. Rastala se s teatrom, mada bez njega nije mogla. Kad je u Skoplju glumila Koštanu, poručila je da se i s tim likom zauvek oprašta. Osećala je da više nema snage da bude deo putujuće pozorišne ekipe, a bila je pri kraju snage i da glumi.