Upornost kao životna deviza

Trideset godina Festivala evropskog filma na Paliću je, moglo bi se reći, život u malom njegovog suosnivača i direktora Radoslava Zelenovića. Festival je izdržao brojna iskušenja i obeležio na mnogo načina bogatu kinematografsku karijeru našeg sagovornika. Bio je zato presrećan što je jubilej na Paliću, kako valja, obeležio s najboljim saradnicima i prijateljima, tako što je u njegovoj „režiji” pisac Dušan Kovačević uručio nagradu „Aleksandar Lifka” za doprinos evropskom filmu glumcu Bogdanu Dikliću.

Dosadašnji dobitnici ove nagrade bili su Milena Dravić, Ken Louč, Kosta Gavras, Rade Šerbedžija, Miki Manojlović… Od njih 49 dosad samo troje nije stiglo da dođe na Palić da primi nagradu.

Filmske zvezde na malom festivalu

„Ta činjenica da je jedan relativno mali festival, koji sam u teškim devedesetim godinama započeo s Blažom Perovićem i Otvorenim univerzitetom kao eksperimentalni, uspeo da dovede takva imena – najbolja je i najupečatljivija lična karta”, rekao je.

U razgovoru za „Magazin” podseća koliko je bilo teško praviti međunarodni festival u zemlji zatvorenoj sa svih strana, na Paliću kao nestvarnom ostrvu. U teška vremena nijednom se nije desilo da najavljeni film ne bude prikazan.

„Distributeri su se dovijali na razne načine. Sećam se da je film našeg velikog prijatelja Tea Angelopulosa ‘Odisejev pogled’ producent doneo na Palić kolima iz Berlina, nekoliko sati pre projekcije. Posle prekida festivala zbog besparice, kad je posle bombardovanja 1999. nastavljen, prikazali smo film ‘Opkoljeni’ Bernarda Bertolučija, čije pismo podrške sam, kao istovremeno direktor Jugoslovenske kinoteke, dobio kad je počelo bombardovanje.”

Na čelo Kinoteke došao je iste 1992. kada je „Palić” osnovan, zato što je bila u izuzetno lošem stanju. Poveren mu je nimalo lak posao u sve težim godinama, kasnije za vreme bombardovanja u Bubanj potoku narušeni su temelji depoa za čuvanje negativa. Gazeći kroz vodu, spasavali su ih i prenosili u arhiv. Za vreme njegovog direktorovanja do 2016. napravljen je novi depo za filmove u boji u Košutnjaku, a Kinoteka dobila rekonstruisanu zgradu u Uzun Mirkovoj.

Danas je ponosan na to što Kinoteku nije politizovao, a ni dozvolio nijednu finansijsku aferu.

„Najponosniji sam na to što sam sve svoje rizike prihvatio. Ako se ne suočite s rizikom, nemojte ulaziti u borbu za teško ostvarive ciljeve. Najopasnije je, ipak, pamtiti život po rizicima koje niste prihvatili”, mudro nam priča Zeleni ili Rale, kako ga svi zovu.

Još rizičniji je, čini se, za ta vremena bio njegov prethodni posao urednika filmskog programa TV Beograd (1979–1992). Na ivici između prećutne zabrane prikazivanja filmova „Crnog talasa” i njegovog zalaganja za filmsko kritičko viđenje društva, mnogo puta bio je meta „preslišavanja”. A naročito ako bi za 29. novembar ili 20. oktobar bio prikazivan neki američki film ili kada je crtani „Tom i Džeri” ocenjivan kao „vrhunac prikaza nasilja”. Kada je snimljen film čiji su kraj slučajno presnimili reklamama, preispitivalo se da li je to teroristički akt.

A opet, bilo je to vreme kada je naša TV prikazala integralnu verziju „Poslednjeg tanga u Parizu” i kada su građani zemalja sovjetskog bloka, čiji su filmovi bili sinhronizovani, gledali naše da bi čuli originalni jezik glumaca. Prikazano je za to vreme oko pet hiljada filmova.

Zelenovićeva upornost primećena je još u mladim danima. Kao mlad učestvovao je na snimanju filma „Vuk sa Prokletija”.

Tri puta potom nije uspeo da upiše režiju na FDU i završio je književnost, ali je došavši iz  amaterskog kino-kluba uspeo da postane urednik filmskog programa Doma omladine, mesta razvoja kulture u glavnom gradu Jugoslavije od kraja šezdesetih. U periodu „Male Pule”, ovde su prikazani svi najnoviji filmovi, uz prve tribine i razgovore do kasno u noć. Organizovao je i prodaju knjiga kao ulaznica.

A onda je u njegov filmski život došao Fest.

„Zbog Festa, Sopotskog i raznih  festivala koje sam organizovao, mogu da kažem da je moj paralelni život bio festivalski”, priča Rale.

Bioskop u Kosovu Polju

A do svega toga došlo je pošto su ga roditelji kao trogodišnjeg dečaka doveli u Kosovo Polje, gde su živeli, u dve prostorije tadašnjeg bioskopa. Otac mu je bio železničar, a kao društveno-koristan rad obavljao je dužnost direktora bioskopa. Filmove koji su dolazili jednom mesečno Zeleni nije propuštao.

„Moje prvo iskustvo s filmom bilo je bolno. U Kosovu Polju nije bilo klavira, te sam svirao harmoniku u KUD-u, ali počeo sam i da se zanimam za kostime. U mom trećem osnovne ‘Politikin zabavnik’ bio je neizostavan. Počeo sam da isecam stripove i da slike i crteže lepim gumarabikom na jednu traku. Od toga bih napravio kotur, kao filmsku traku. Moj drug Lazar i ja našli smo sanduče od marmelade – koja se prodavala u metalnim  kutijama od sedam kilograma, izrezali smo rupu s jedne strane i ja sam odmotavao pomenuti kotur od stripova, dok je Laza držao upaljenu baterijsku lampu. To je bio bioskop koji bi možda i zaživeo da otac nije čuo da smo počeli da naplaćujemo. Kad me je istamburao, nije mi nakratko film padao na pamet. Ali, sada znam da bez njega ne bih mogao. Ako nešto zaista želite da radite i živite, nikada i nipošto ne odustajte. Iako je sve što sam vam ispričao bilo teško, ja i dalje živim svoj film.

Lepi dani na Kosmaju

Pomenuvši svoju nedavno, u periodu korone, preminulu suprugu Vesnu, gotovo da se zaplakao. Nije stigao da joj ispuni obećanje da će sve planove koje dotad nisu, ostvariti kad on ode u penziju. Iako je bila producent u televiziji u kojoj je radio, nikada nije htela da prihvati napredovanje.

„Tek nedavno sam saznao, uvek smirena, rekla je da kad neko živi s nekim kao što sam ja, treba da bude kod kuće – da ne bih posle takvih napora bio sam. Moja porodica je pretrpela najveće žrtve mojih zalaganja, ali imali smo i lepih trenutaka. Naša kuća na Kosmaju bila je okupljalište glumaca, reditelja i scenarista. Sećam se čestih večeri u kojima smo svirali i pevali s Batom i Lulom Živojinović. Liv Ulman bila je oduševljena Koraćicom. Moj lični prijatelj bio je pokojni princ Tomislav Karađorđević. Kada je video da imam kraljevsko bure s datumom njegovog rođenja, koje je moj deda iz Hercegovine dobio prilikom prolaska vojske, tražio je da mu poklonim. Planiram da napravim legat retkosti i uspomena koje bih ostavio Kinoteci, među kojima su mnogi tragovi snimanja filmova, lula Paje Vuisića, posvete knjiga od Pavića i drugih, ali  mislim da ću bure vratiti Tomislavljevim potomcima”, kaže Rale.

Pečenje za filmski maraton

Prvi filmski 36-časovni maraton naše televizije 1987. mnogi su pratili spremivši prethodno pečenje, da ne kuvaju i ne izlaze dok se ne završi. Zelenović priča:
„Ulice su bile prazne. Za vreme maratona, dešavalo mi se da između filmova koje sam najavljivao na televiziji ne mogu da se setim imena glumaca ako ne napišem. Slučajno je došao na snimanje moj sedmogodišnji jedinac Đorđe, producent u kinematografiji danas. Kada sam u najavi skroz zastao, čuo sam spasonosni šapat deteta koje je odraslo pokraj mene: Ričard Gir.”

Za sve je „kriv” Čarli Čaplin

Raletu je još kao dečaku bio, a i danas ostao, uzor Čarli Čaplin. Čekao je svaki njegov film. Kada je jednom nešto „zgrešio”, majka mu je saopštila zabranu da gleda upravo pristigli crno-beli „hit”. Iskočio je u sneg kroz prozor bos i mokrih nogu ušao u salu, ali su ga u gledanju filma omele žene koje su ga, da se ne razboli, vratile kući.

Čuvar filmske arhive

Posle odlaska iz Kinoteke 2017. godine, osnovao je Audio-vizuelni arhiv i centar za digitalizaciju SANU. „Važno je sačuvati filmsku arhivu, jer svaka civilizacija ima svoje nasleđe, a pokretne slike nasleđe su naše civilizacije”, poručuje Zelenović.

Koncert Tine Tarner

Iako urednik filmskog programa, u Domu omladine koji je bio stecište cele kulture, Zelenović je organizovao koncert Tine Tarner 1975. na njenoj velikoj evropskoj turneji. Domu omladine i ovom delu grada nije moglo da se priđe.