Kada je spavanje na kamenu bilo udobno

Sta­re ka­me­ne ku­će iz­me­đu ko­jih vi­ju­ga­ju uli­či­ce po­kri­ve­ne koc­ka­ma, sa te­škim dr­ve­nim vra­ti­ma i oma­njim pro­zo­ri­ma, sa­ču­va­ne u Sta­rom gra­du Tre­bi­nja, mno­ge tu­ri­ste i za­lju­blje­ni­ke u sta­ri­ne su pod­sta­kle da ga pro­gla­se jed­nim od naj­lep­ših gra­do­va. Ali, i da is­tra­že taj­nu grad­nje i ži­vo­ta u her­ce­go­vač­koj ku­ći.

U Mu­ze­ju Her­ce­go­vi­ne vi­de­li smo i ma­ke­tu ti­pič­ne ka­me­ne her­ce­go­vač­ke ku­će s kra­ja 19. ve­ka, sa kro­vom, ali i kre­ve­ti­ma od ka­me­na, pra­vlje­nim za spa­va­nje ta­ko da u vre­lim let­njim da­ni­ma pod kr­še­vi­tim Le­o­ta­rom ne bi bi­lo pre­to­plo. Na njih se, ka­žu ku­sto­si, sta­vlja­la sla­ma­ri­ca ra­di udob­no­sti, a i da zi­mi ne bi bi­lo stu­de­no to­kom no­ći. Ovu ma­ke­tu na­pra­vio je Ti­ho­mir Ki­jac kra­jem de­ve­de­se­tih go­di­na pro­šlog ve­ka i ov­de je ku­ća pri­ka­za­na u pri­rod­noj ve­li­či­ni.

„Ma­la, jed­no­stav­na ka­me­na ku­ća, pre­kri­ve­na sla­mom, s dvo­ja vra­ta i ma­le­nim pro­zo­ri­ma ka­ko sun­ce i zi­ma ne bi u ku­ću pro­di­ra­li, ali zna­či i sa ma­lo sve­tlo­sti – bi­la je her­ce­go­vač­ka ku­ća s kra­ja 19. i po­čet­kom 20. ve­ka. Ove auten­tič­ne naj­sta­ri­je ku­će da­nas je mo­gu­će na­ći u tre­binj­skom se­lu Uvi­je­ći i po­ne­ku u se­lu Se­dla­ri. Baš ta­ko iz­gle­da­le su pr­ve stam­be­ne je­di­ni­ce u di­nar­skom pod­ruč­ju, ali her­ce­go­vač­ke iz­dva­ja ka­men kao pre­po­zna­tljiv ma­te­ri­jal. Ina­če, pre tog raz­do­blja, ku­će su gra­đe­ne na kru­žnoj osno­vi i ni­su bi­le na­lik ovim če­tvo­ro­u­ga­o­nim  ku­ći­ca­ma”, pri­ča­ju ku­sto­si mu­ze­ja. 

Et­no­log u tre­binj­skom mu­ze­ju Bo­ža­na Đu­ze­lo­vić ob­ja­sni­la je i pi­sa­la o to­me ka­ko se od­vi­jao ži­vot u kr­še­vi­toj Her­ce­go­vi­ni 19. ve­ka i ka­ko je her­ce­go­vač­ka ku­ća op­sta­ja­la go­di­na­ma kao dom vi­šeč­la­nih po­ro­di­ca za­hva­lju­ju­ći ume­ću her­ce­go­vač­kih maj­sto­ra grad­nje.

„Dva ka­me­na kre­ve­ta ti­pič­na su za skrom­ni her­ce­go­vač­ki en­te­ri­jer s kra­ja 19. i po­čet­kom 20. ve­ka. Dok su se u osta­lim di­nar­skim kra­je­vi­ma ko­ri­sti­li dru­gi ma­te­ri­ja­li po­put dr­ve­ta i sla­me, Her­ce­gov­ci­ma je bi­lo u po­čet­ku udob­no da spa­va­ju na ka­me­nu. Da­nas u ša­li ka­žu da je nji­ma ka­men me­kan”, ka­že sa­go­vor­ni­ca.

Ka­ko je u jed­noj pro­sto­ri­ji na dva ma­la ka­me­na kre­ve­ta spa­va­lo i po de­se­to­ro čla­no­va jed­ne po­ro­di­ce, da­nas je te­ško i za­mi­sli­ti. „Svi bi oni ne­ka­ko i ne­gde pro­na­šli svo­je me­sto. Na ka­me­nim kre­ve­ti­ma spa­va­li su uglav­nom naj­sta­ri­ji čla­no­vi, a oni su ’uve­li’ vre­me­nom sla­ma­ri­ce ka­ko bi im bi­lo udob­ni­je. Oni ko­ji ni­su sta­li na kre­vet, mla­đi, spa­va­li bi na po­du oko­lo”, do­da­je.

Vre­me­nom, zbog po­tre­be za ve­ćim pro­sto­rom, ku­će su se ši­ri­le, naj­pre ho­ri­zon­tal­no, a po­tom i ver­ti­kal­no. Ta­ko su na­sta­le dvo­sprat­ni­ce, da­nas obe­lež­je Tre­bi­nja. Zbog kra­škog pod­ne­blja na­sta­ju ku­će ’na će­li­cu’ ka­ko ov­de ka­žu, gra­di se izba ili po­drum u ko­jem su pr­vo dr­ža­li sto­ku, ali i sve na­mir­ni­ce ko­je se ču­va­ju to­kom zi­me. Na spra­tu se pra­vi so­ba ko­ja se ov­de zva­la čar­dak. Naj­pre je bio na­me­njen go­sti­ma.

„Ži­vot u ma­loj her­ce­go­vač­koj ku­ći od­vi­jao se oko og­nji­šta, cen­tral­nog de­la pro­sto­ri­je u kom se spre­ma­la hra­na. Ali, slu­ži­lo je i za gre­ja­nje i kao iz­vor sve­tlo­sti jer stru­je ni­je bi­lo. Auten­tič­no og­nji­šte je de­lom bi­lo na­slo­nje­no na zid. Na­me­štaj i po­su­đe bi­li su pri­la­go­đe­ni isto­rij­skim pri­li­ka­ma. Če­ste se­o­be zah­te­va­le su la­ga­ni pri­bor, po­su­đe i na­me­štaj. Po­su­de za pri­pre­mu hra­ne i pra­vlje­nje hle­ba su pra­vlje­ne od dr­ve­ta, a one za ku­va­nje od ba­kra. Ku­ća je bi­la ne­za­mi­sli­va bez sa­ča u kom su se pe­kli i hleb i me­so. Si­ni­ja, okru­gli ni­ski sto bio je ne­iz­o­sta­van, kao i po­seb­ne sto­li­ce za mu­škar­ce i za že­ne – sto­lo­va­ča s na­slo­nja­čem bi­la je na­me­nje­na sa­mo za gla­vu po­ro­di­ce i dru­ge mu­škar­ce, na njoj že­na ni­je se­de­la. Za že­ne je ’re­zer­vi­san’ tro­no­žac, lak­ši za pra­vlje­nje. Ku­ća je bi­la ne­za­mi­sli­va i bez ava­na – spra­ve za se­če­nje du­va­na od či­jeg uz­go­ja i pro­da­je su mno­ge po­ro­di­ce ži­ve­le”.

Her­ce­go­vač­ka ku­ća s kra­ja 19. ve­ka i po­čet­kom 20. ima­la je dvo­ja vra­ta, na za­pa­du i na is­to­ku. Ve­ro­va­lo se da sve što do­la­zi s is­to­ka, kao i sun­ce, je­ste do­bro, dok su za­pad­na bi­la okre­nu­ta ka šta­la­ma i zna­či­la su da kroz njih od­la­zi sve lo­še. Usko­ro su shva­ti­li da slam­na­ti krov ni­je do­bar izo­la­tor i za­me­ni­li su kle­sa­nim ka­me­nim plo­ča­ma ko­je su her­ce­go­vač­ki maj­sto­ri sla­ga­li bez ve­ziv­nih ma­te­ri­ja­la u si­gur­nu ce­li­nu. Da bi se ku­ća pre­kri­la ka­me­nom tre­ba­lo je ne­ko­li­ko go­di­na.

Da­nas je jag­ma za grad­njom i pro­da­jom her­ce­go­vač­kih ku­ća u ovom kra­ju, po­tvr­đu­je nam pred­sed­nik Skup­šti­ne gra­da Tre­bi­nje Dra­go­slav Ba­njak. Ali, ne­ka­da­šnji na­čin grad­nje je skup, a iz­bor ma­te­ri­ja­la da­nas ve­ći, pa se ret­ko ko od­lu­ču­je baš za auten­tič­ni na­čin grad­nje. Ka­men i dr­vo re­zer­vi­sa­ni su za one ko­ji mo­gu da iz­dvo­je vi­še nov­ca i že­le da sa­ču­va­ju pot­pu­no auten­tič­ni stil. Ku­će u kom­bi­na­ci­ji sa mo­der­nom ar­hi­tek­tu­rom u slič­nom sti­lu, če­sto i sa ba­ze­ni­ma u dvo­ri­štu ogra­đe­nom ka­me­nim ogra­da­ma, da­nas su ov­de u tren­du.

Na Stu­den­cu

Na iz­vo­ru Stu­den­cu po­red Tre­bi­šnji­ce, po­zna­tom po hlad­noj vo­di, iz­gra­đe­na je de­ve­de­se­tih go­di­na pro­šlog ve­ka et­no-ku­ća po ugle­du na sta­re objek­te iz ju­žne Her­ce­go­vi­ne. Jo­van De­re­tić iz­gra­dio je ov­de et­no-kom­pleks jer je po­red nje na­pra­vio i ka­me­ni rib­njak sa dr­ve­nim do­la­pom. „Po­kri­ve­na ka­me­nim kro­vom, ot­por­na je na sme­ne vre­lih da­na sa stu­de­nim no­ći­ma. Plo­če de­blji­ne tri-če­ti­ri cen­ti­me­tra po­seb­nom teh­ni­kom sla­ga­ne su u krov. O at­mos­fe­ri 19. ve­ka go­vo­re i pe­tro­lej­ske lam­pe i sta­ri ti­ganj za pri­ga­ni­ce sa si­rom ’škri­pav­cem’, a pro­zo­ri su pra­vlje­ni od dr­ve­ta obli­žnje vr­be. Le­ti je omi­lje­no me­sto Tre­bi­nja­ca ko­ji hla­de bo­stan u Stu­den­cu”, pri­ča De­re­tić.