Dinar dnevno za boravak deteta u obdaništu

Pre devet decenija u maju u Srbiji se obeležavao Praznik majke. „Politika” je svake godine na taj dan dodeljivala nagradu majci koja je lepo odnegovala veći broj dece. Kako je naveo izveštač našeg lista, pre devet decenija, 1933. priznanje je dobila Teodora Nikolić, koja je odgajila osmoro dece. Nagrade je dodeljivalo i Ministarstvo socijalne politike i narodnog zdravlja, a prvi put te godine i Jugoslovenski nogometni savez.

Na Praznik majke bio je običaj da kraljica Marija nagradi požrtvovane majke. Te godine nagradu su dobile četiri siromašne majke sa sedmoro, šestoro i petoro dece, koje su bile nezaposlene ili ih je muž napustio.

Članice Materinskog udruženja odvezle su se u Višnjicu i dodelile nagrade i diplome majkama seljankama za najbolje odnegovanu decu. Nagrada je bio paket s higijenskim sredstvima za negu dece.

„Politika” je 14. maja 1933. dve strane posvetila tom prazniku, opširnom reportažom iz Materinskog doma, zdanju u kom je danas Institut za neonatologiju, u Ulici kralja Milutina. Tu su, kako se navodi, bile smeštene žene teške sudbine: u domu je tada, izvestio je naš novinar, bilo 15 majki koje su na svet donele vanbračnu decu.

U Domu materinskog udruženja, kako se zapravo ova ustanova zvala, utočište je našla i Taisja Šalomova, čiji je muž kelner i radi noću. Ona je rodila bebu od samo kilogram i 300 grama. Opisuje se kako je „za samo dva meseca podigla težinu bebi za ravno 465 grama. Možda je drugoj majci ovo povećanje težine izgledalo sasvim neznatno, ali za Taisju ono znači sve. Za dva meseca nikada se nije noću duže odmarala od tri i po sata. Sin leži među termoforima, a u mala usta mati mu spušta kap po kap svog mleka kroz naročitu cev”, zabeležio je reporter našeg lista.

I u današnje vreme u tom zdanju biju bitku mali divovi, prevremeno rođene bebe, ali danas su nedonoščad u najsavremenijim inkubatorima i dobijaju vrhunsku medicinsku negu.

Za Praznik majke obilazilo se i Dunavsko obdanište, u kojem je u maju 1933. godine tokom dana boravilo 70 dece, saznajemo iz „Politikinog” izveštaja. Plaćalo se dinar dnevno za svako dete.

U Beogradu je tih godina već postojalo osam obdaništa, a potreba za njima je bila daleko veća, jer sve je više bilo zaposlenih majki, koje su u kućama ili fabrikama širom grada radile do šest uveče, a onda su hitale po svoju decu. Neke su imale i troje dece u vrtiću. Reporter je opisao sudbinu Marice Bjelogrlić, koja „drži samce. Ona je iz Bosanske ulice dovodila troje dece: ćerke Zoru i Đurđinu i sina Miloša u dunavski kraj, da ih skloni, dok samcima opere rublje, skuva, spremi sobe i u poznatim kućama oriba ili opere prozore.” Druga majka, udovica, takođe je u obdanište dovodila troje dece, dok bi jedno ostavljala u komšiluku, a drugo staro devet godina ostajalo bi samo kod kuće.

Naziv obdanište, ipak, ovde se ne koristi u današnjem značenju, već je reč o domu u koji su bili smeštena „siromašna deca ostavljena ulici”, kako je naveo izveštač našeg lista.

Prvo obdanište na Starom gradu osnovalo je Društvo za vaspitanje i zaštitu dece, 16. februara 1919. godine, ali na početku nije imalo posebnu zgradu. Rad na podizanju obdaništa otpočeo je 1926. godine, a u tome je posebnu zaslugu imala i gospođa Paraskeva Grujičić, koja je dobila za to najveće odlikovanje Crvenog krsta Društveni krst, ali i priznanje patrijarha Varnave. U februara 1930. u siromašnom dorćolskom kraju nadomak reke počelo je da radi Dunavsko obdanište, u lepoj vili koju je u tu svrhu poklonila kraljica Marija Karađorđević. Sobe su bile velike i svetle, s dečjim krevetićima s mrežom i velikom terasom. Na zidu su visili portreti kralja Aleksandra, mladog Petra Prvog i kraljice Marije. I dečaci i devojčice nosili su iste keceljice, a čuvale su ih vaspitačice u belim uniformama.