S „Torpedom" u Evropu

Pozorište, režija, scenografija, kostimi – to je svet u kojem se već jako dugo odvija profesionalni život Darijana Mihajlovića. Beogradski režiser postigao je velike rezultate i dobio priznanja za svoj rad i na evropskim scenama. Sada je angažovan u Pozorištu na Terazijama, gde je prethodnih nedelja pripremao kolaž-predstavu sastavljenu od najgledanijih i najpopularnijih mjuzikala, koji su odigrani u ovom popularnom pozorištu.

Za njega je pozorište mesto razmene ideja koje dolaze iz onih najviših sfera ljudskog duha. Zavoleo je teatar preko Piskatora, Brehta, Bruka, Stanislavskog, Grotovskog.

Sećanje na Atelje 212

Bio je u klasi Ljubomira Draškića, profesora FDU i direktora Ateljea 212. Popularni reditelj Muci za Darijana, a tako su ga i drugi doživljavali, bio je čovek renesansnog duha.

– Njegove režije – seća se Darijan – u novootvorenom Ateljeu 212 morali smo da gledamo po 20 puta iz perspektive tonca, majstora svetla, suflera, inspicijenta i dekoratera. Tako smo „Kneginju iz Foli Beržera”, kao studenti, gledali 17 puta, jednom čak sedeći iza suflera. On je tražio da pozorište znamo kao izvrnutu čarapu i mi smo tako upoznali našu buduću profesiju.

Pitamo ga i kako se desilo da postane stipendista Fonda Madlene Cepter i koliko mu je to značilo?

– Bio sam jedan od najboljih studenata FDU početkom devedesetih. Imao sam ispitnu režiju u Beogradskom dramskom pozorištu, predstavu „U poverenju”, s Nikolom Đuričkom, Milenom Pavlović i Željkom Mitrovićem, koja se igrala narednih desetak godina pred punom salom. To sam uradio kao ispit treće godine i to je prepoznato u to fondu. Uvek to navodim u biografiji jer mi je ta pomoć kao mladom reditelju i studentu mnogo značila – kaže Mihajlović.

U inostranstvo je otišao još krajem devedesetih kao jedan od reditelja i producent trupe „Torpedo”. Nezavisna pozorišna trupa sastavljena od mladih umetnika obišla je na desetine evropskih festivala. Ima stotine anegdota o „Torpedu”, a on uvek najviše priča o onima kada su se najviše mučili. Seća se da su sedam dana pred kraj bombardovanja Srbije 1999. godine otišli na dva festivala istovremeno. Jedan u Bugarskoj, a drugi u Rumuniji. Sedam dana su putovali stazama i bogazama kako bi odigrali predstavu u gradu Sibiu, u Rumuniji, i istovremeno bili na festivalu u Burgasu u Bugarskoj. Po povratku potpisano je primirje, kome su se najviše obradovali oni članovi koji su na putovanje krenuli s borbenih položaja.

– Takvo je vreme bilo. Sve smo radili za naše pozorište. Nameštali dekor u Budvi i Cirihu, nosili novac za spavanje sakriven u sendviče, prešli desetine hiljada kilometara – seća se Darijan.

Nekoliko godina kasnije usledio je poziv iz Berlina za režiju Grimove bajke, za koju je dobio izuzetnu kritiku u časopisu „Nova Nemačka”, te je nastavio uspešno da režira i narednih godina u tom velikom gradu, u privatnom pozorištu „Monbižu”.

Državna pozorišta u Nemačkoj ustrojena su po principu ugovora, kao i privatna, s tom razlikom da je najveće vrlo popularno privatno pozorište u Monbižu parku, sastavljeno od glumaca koji imaju ugovore za celu sezonu. Letnji berlinski amfiteatar je jedno od omiljenih mesta na koje Berlinci odlaze tokom leta i na kome se isključivo igra klasika na novi način.

– I ja sam tako inscenirao dva dela Šekspira i jedno Molijera, desetinu bajki braće Grim...

Za to je dobio sjajne kritike i objašnjava da je to zato što Šekspira doživljava kao najveći izazov za reditelja. U Berlinu je dobio priliku da uradi „Vesele žene Vindzorske” i „Magbet”.

– Šekspirovi komadi govore o pojedincima koji menjaju stvarnost oko sebe, često po cenu sopstvene propasti, jer im jedino smeta realnost. Zato je i menjaju. Šekspirovi likovi su sanjari, ludi, zaljubljeni i brutalni, usamljeni i poniženi. Svi, opet, tako uzvišeni u stradanju. To je Šekspirov genije, za koga je još Gete rekao da je jedan jedini – podseća Mihajlović.

Vraćamo se na predstavu u beogradskom Pozorištu na Terazijama. Mnogo mjuzikala u jednom, sve ono najbolje što smo do sada gledali za jedno veče. Lep i zanimljiv poduhvat i svojevrsna oda teatru. Pitamo koliko je kod nas odomaćen mjuzikl, taj primamljivi scenski izraz sastavljen od orkestra, baleta, muzike, glume, koji se slivaju u jednu čaroliju.

– Mjuzikl nije vrsta pozorišta koja se kod nas uspostavila i koja postoji dugo vremena. On je popularan, jer zahteva veliku produkciju, priče su divne, nezaboravne i muzika komunicira mnogo izravnije od bilo koje druge umetnosti – priča Darijan.

Dodaje da je to i njegov omiljeni žanr, ali ne i jedini. Voli i operu, i uopšte muzički teatar, jer smatra da on predstavlja početak pozorišta, još od antike.

Objašnjava i da je razlika između našeg i američkog mjuzikla u godinama postojanja. Brodvejski mjuzikl ima veću tradiciju, ali i ovaj naš autentični mjuzikl se drži već godinama.

– Publika je kod nas počela da gleda domaće naslove i to je jedna od najboljih stvari koje su se desile našem pozorištu – veruje Darijan.

Moć pozorišta

Jednom prilikom naš sagovornik je rekao da pozorište ima moć da ujedini dve Srbije, koje se već dugo u mnogo čemu razlikuju. Da li i danas veruje u to?

– Pozorište je uvek bilo iznad politike. U Kolumbiji prestane rat kartela u vreme održavanja pozorišnog festivala u Bogoti. Ratovi su stajali u vreme Olimpijade. Radi se o tome da se kroz istoriju politički prostor često mešao s pozorišnim. Breht je „Bubnjeve u noći” napisao za jednu noć, kao političku repliku nacistima. Takvu snagu pozorište neretko ima, ali je ono i mesto dodira života, trenutak kada prepoznajete život i ljudsku psihu u svoj svojoj veličanstvenosti. Zamisliti pitanje: a šta ako je ovo na sceni stvarno, a ovo u životu teatar – odgovara Mihajlović.

Da li je to i dovoljno za današnje prilike ne možemo sa sigurnošću reći, ali bi, u svakom slučaju, valjalo da češće surovu svakodnevicu menjamo za teatar.

Ukradene godine

Mihajlović je rođen u Beogradu početkom sedamdesetih, odrastao je u najboljim godinama „socijalizma”. Zato i sledi pitanje kako su se devedesete i tektonski poremećaji u Istočnoj Evropi i kod nas odrazili na njegov život i ličnost.

– Ne znam da li su se društvene okolnosti odrazile na moju ličnost, ali na moju karijeru jesu. Mojoj generaciji su ukradene godine života kada nismo mogli da putujemo, kada smo živeli u izolaciji, siromaštvu i sve što smo hteli jeste da ponekad slobodno otputujemo negde na dva dana. Naše želje smanjivali smo jer ih je neko drugi povećavao i zato mislim da je trebalo ranije da počnemo da sanjamo velike snove, veliki teatar, da shvatamo da postoje neotkriveni svetovi koji nisu u vezi sa onim što nam je tih devedesetih bilo jedino pred očima.