Porodica trasira uspeh

Kad ste disonantni ili nervozni, vratite se svom najboljem prijatelju – tonu, upravo je govorio Stefan Milenković studentkinji čiji su potom tonovi violine zvučali kao spori pad kapi vode dok se sunce probijalo kroz zatamnjene prozore u Gradsku koncertnu dvoranu, kada smo ga u njoj  kao direktora, ali i profesora Akademije umetnosti, u Novom Sadu posetili.

Vunderkind osamdesetih, nosilac nagrada najvećih svetskih takmičenja i maestro violine na svim velikim binama sveta, padobranac i sambo borac, našao se odnedavno, po povratku iz Amerike, u svojim dosad najvažnijim ulogama. Pre tri godine postao je otac, a umetnički direktor nove koncertne dvorane je otkako je sagrađena i otvorena pretprošle godine.

„Nakon više od dve decenije, koliko sam proveo kao umetnik u Americi, odlučio sam da se vratim u Srbiju. Pored očinstva kao najvažnijeg razloga, i zato što želim da našu violinsku školu i talentovane mlade umetnike vratim na mapu sveta. Danas je prednost u tome što smo digitalno povezani, treba to iskoristiti, da svet vidi kakve talente, violiniste s velikim žarom i velikim srcem imamo. Zato mi nije teško, iako sam Beograđanin, da s porodicom živim u Novom Sadu, u kojem se, lakše i brže funkcioniše, bolje diše, stiže da se druži”, kaže dok ekipu „Magazina” vozi električnim automobilom Pupinovom ulicom.

Sudbinski tango u Banjaluci

Počastvovan je, dodaje, što je jedan od ambasadora nacionalnog projekta „Srbija stvara” i što će treći tečaj Violinskog instituta ove godine držati od 28. juna u Beogradu. Za njegove časove prijavio se i američki violinista iz Čikaga, što mu je znak da naša škola postaje primetna u svetu. Uveo je pre podne vežbe disanja, a po podne vežbe istezanja s elementima joge, kao neophodne violinistima kako bi bili spremni na fizičke i psihičke napore. Biće stipendirano i 10 studenata iz Srbije, dodaje veselo.

Na vratima njegovog trenutnog doma u centru, vedro lice plavooke supruge Banjalučanke Gorice dočekuje nas srdačno, s trogodišnjim je Nikolom u rukama. Upoznali su se u Banjaluci, na partiju nakon umetnikovog koncerta. Da provere kako Stefan pleše tango koji je naučio u Americi organizatori su hteli da ga iznenade tako što su doveli prvakinju plesa. On je međutim, ugledao Goricu i odlučio da će igrati samo s  njom pokvarivši im planove, kako nam ona otkriva.

„Stefan je često zbog posla odsutan, sin ga se zaželi”, objašnjava negodovanje živahnog deteta na to što mu vreme s tatom oduzima fotografisanje na koje nije navikao. Ipak, uskoro sam rado pozira. Na pitanje da li je to znak da će krenuti njegovim stopama, otac kaže da Nikola ima sluha, podsećajući i da mu je mama završila studije klasične gitare, ali opredeljenje deteta ne forsiraju. Podsećamo da je i Stefan s tri godine počeo da svira i posle tri meseca održao koncert u MŠ „Kosta Manojlović” u Zemunu u kojem je rođen.

„Iako sam dobio violinu zvanu 'šesnaestinka' jer je to bio najmanji mogući model, pravljenu u Japanu, otac Zoran, violinista i kompozitor, morao je da komponuje melodiju kako bih i minijaturnu, ali za moju šaku još veliku, mogao da sviram. Rastao sam s violinom. Danas sviram na instrumentu u izradi Đovanija Batiste Gvadaninija iz 1783. godine. Otac, koji je sačuvao deo kolekcije mojih dečjih violina, odigrao je presudnu ulogu u mojoj karijeri. Naučio me je da vežbam i kada mi se ne vežba. I sestra i brat po ocu, Teofil i Timosena, uspešni su violinisti. Ima mnogo talentovanih koji nisu uspeli, jer čekaju inspiraciju. Studente učim tome da je svakodnevno ponavljanje zakon i da je za uspeh između talenta i rada presudan rad.”

Podsećamo se da su ovako rani početak, talenat i disciplina u muzičkom domu oca violiniste i majke pijanistkinje Lidije Kajnaco doveli do nagrade „Jaroslav Kocijan” koju je osvojio sa sedam godina, do debija na Kolarcu s osam, da bi već od devete išao na svetska takmičenja i velike koncerte. Kao tinejdžer svirao je najvažnijim ljudima sveta. Siguran zvuk je dečaka s violinom odveo sa 13 godina u Ameriku gde je svirao američkom predsedniku Ronaldu Reganu. „Majka Lidija trebalo je da me prati na klaviru, na koncertu u Prirodnjačkom muzeju, održanom među skulpturama dinosaurusa. Ali, izgubila je note i sam sam bio na  sceni. Ipak, Amerikanci su za TV prenos usnimili pratnju klavira”, otkriva nam Stefan.

Američki i ruski učitelji

Godinu dana kasnije predstavio se ruskom lideru Mihailu Gorbačovu u Beogradu, da bi ubrzo svirao i na koncertu za papu Pavla Drugog u letnjoj rezidenciji.

„Svetski lideri bili su jednako srdačni, u protokolarnom programu bilo im je zanimljivo da vide dete koje svira ozbiljni instrument. Tek danas sam svestan njihove moći. Papa, rekli su, iako je bio star, nije zaspao, pa su mi čestitali”, priča.

Stefan se sa 15 godina odselio u Italiju s porodicom i u narednih pet godina bio je laureat na 10 svetskih takmičenja, trenirajući paralelno kik-boks.  Najlepše uspomene nosi iz malog grada Tortone na severu Italije koji je sav bio jedan korzo pod gradskim lukovima, sa sjajnim drugarstvima, prvim ljubavima i izlascima. Doroti Dilej, najpoznatiji muzički  pedagog s prestižnog svetskog koledža Džulijard u Njujorku, dugo je čekala da Milenković kog je čula i pozvala s osam, dođe u Ameriku sa 20 godina. Bili su impresionirani time što svakog dana piše koliko je vežbao. Njegov profesor postao je njen učenik Icak Perlman, jedan od najboljih svetskih violinista.  Posle usavršavanja, 15 godina bio je i redovni profesor Univerziteta Ilinois u Urban-Šampejnu nedaleko od Čikaga. Otisnuvši se u svet iz porodice, stekao je tako nove učitelje. Jedan od njih bio je Aleks, trener sovjetske borilačke veštine sambo, koju su s raspadom SSSR-a bivši pripadnici vojske počeli da „izvoze” u svet iz dotadašnjih „tajnih pregrada”, priča.

Aleks ga je naučio kako neuspeh može da bude podsticaj, kako je nadvlađivanje bola i prepreka put do samokontrole, kakvu vrhunski umetnik mora da ima. Postao je jedan od dva majstora ove veštine u Njujorku, hvali se. Trenirali su i zatvorenih očiju, što razvija svest i samospoznaju ličnosti. To mu je verovatno pomoglo da odsvira i koncert u potpunom mraku, u Institutu za slepe u Trstu.

„Kada shvatite da obrise ne vidite, već samo osećate, ostaje zvuk”, kaže violinista zbog čijeg zvuka je u dvorani gde svira uvek muk, te je znao usred koncerta da kaže: „Slobodno se nakašljite”.

Dosađujući se, naslednik Nikola, čuvši zvuk foto-aparata, odlučio je da stisne dugme i pokuša da nas fotografiše.

Stefan kao šansa

Stefanov povratak iz Amerike u Srbiju neočekivana je šansa za studente violine, naročito iz njegove klase. Upijati savete i svirati s njim posebna je prednost koju smo dobili, kaže za „Magazin” studentkinja violine Sofija Glavičić, dok ostali „klasići” s časa klimaju glavom, slažući se.

S Neletom Karajlićem u Banjaluci

Pre nedelju dana na humanitarnom festivalu „Plan B” u Banjaluci nastupili su ponovo zajedno Stefan Milenković  i Nele Karajlić u zajedničkom programu „Rock El Clasico” (Rok i klasika) koji je svetsku premijeru imao u Dubaiju  na izložbi „Ekspo 2020”. Još tada su dva umetnika s orkestrima oduševili publiku kada su Bramsove „Mađarske igre” spojili s „Vukotom”, a „Tri ratna havera” s Betovenovom „Petom simfonijom”, promovišući zvuke muzike ovih prostora. Boraveći u Njujorku, nastupao je i u Harlemu s bendom „Gorile”, a događaj je uživo prenosio kanal MTV. Poznata je i njegova saradnja i prijateljstvo s Vlatkom Stefanovskim.

Pribran izvukao živu glavu

Padobranski parti na festivalu u Kaliforniji, gde je bio s prijateljima, bio je presudan za prvi skok 2007. godine od kada je padobranstvo Stefanov najdraži hobi. Do tada je mislio da se plaši visina. A ipak, bio je uskoro dovoljno pribran kada ga je pilot zaboravio kao poslednjeg padobranca u redu za skok i počeo naglo da spušta avion, dok je on stajao pred otvorenim vratima, da ih snažno zatvori i veže se pojasem. Pribranost i samokontrola se uče, ponavlja. Do sada ima 600 skokova i vezan je posebno za svoje drugove iz 63. padobranske brigade.