O Nemačkoj i Muzeju Ane Frank

U Nemačku odlazim nekoliko puta godišnje iz sasvim privatnih razloga. Ono što nikako ne mogu da izbegnem pri svakom sletanju aviona i pri svakoj vožnji autom kroz tu veliku, prostranu zemlju jeste sećanje na mog pradedu koji je ovde negde bio u zarobljeništvu. Iskače mi tada pred oči njegova slika iz tatinog starog albuma s crno-belim fotografijama kako sedi skrštenih nogu za nekim stolom na kome je vaza s cvećem. Pojma nemam otkud vaza s cvećem tu, ni zašto se slikao tako jedan stolar zarobljen u Nemačkoj. Na poleđini slike hemijskom olovkom neko je napisao nešto što se sada ne vidi, ali se vidi pečat na kome piše 17 Geprüft.

Frankfurt, grad koji sa svojih 520 banaka predstavlja bankarski centar Evrope, a od bregzita, kada su u njega premeštene i sve institucije Evropske unije, i njen administrativni centar, prelep je, ali za moj ukus, pomalo dosadan. Uopšte, cela Nemačka pomalo je dosadna. Sve je tako čisto, pravo, sređeno i ustaljeno. Kada sam ovde dolazila za vreme korone, sećam se da me je fascinirala disciplina s kojom su stanovnici ovog centra Evrope menjali svakodnevno vrstu maske koju su nosili, u zavisnosti od toga šta su im saopštavali preko televizije. Ekstrem se vrlo lako izokrene u sopstvenu suprotnost, mada bi nama svima ovde dobrodošlo malo više discipline u svemu. Osećaj odmora mozga nakon samo nekoliko dana boravka u Nemačkoj, nastao upravo zbog ovih stvari koje nazvah dosadnim, ne bih menjala ni za šta.

Negde baš blizu Evropske banke, ispred koje stoji ogromni izrezbareni znak evra, nalazi se jedan deo Jevrejskog muzeja. Kažem jedan deo, jer postoje dve zgrade. Jedna se nalazi na kilometar i po odatle, kod jevrejskog groblja. U širem centru Frankfurta, u centru Evrope dakle, nalaze se dve zgrade Jevrejskog muzeja i jevrejsko groblje, pa svaki Nemac svakog dana kada tu prođe može isto tako kao ja da se seti svog pradede vrlo verovatno zaslužnog za neke od tih žrtava tu. Jevreji pamte, sećaju se i umeju i da podsete, rekla bih. Groblje je ograđeno zidinama na čijim spoljnim stranama se nalaze pločice s imenima Jevreja stradalim u nacističkim logorima. Pomenuto jevrejsko groblje nisam tražila, na njega sam nabasala tražeći ovu prvu zgradu, zgradu u kojoj se nalazi soba posvećena mojoj najomiljenijoj junakinji iz detinjstva, Ani Frank.

Tokom NATO agresije 1999. godine, sedeći u svom selu i čekajući da padne veče kako bih s drugarima iz kraja gledala s naše terase avione Alijanse koji negde nose smrt, preturala sam po staroj kućnoj biblioteci. Tu sam našla, čini mi se, jarkoroze-zelenu knjigu, Nolitovo izdanje Dnevnika Ane Frank. Od tog trenutka, pa naredne dve godine, ja tu knjigu nisam ispuštala iz ruku. Posle dvadeset i nekog čitanja, prestala sam da brojim čitanja. Isprva sam se apsolutno identifikovala s Anom, jer smo bile vršnjakinje u prilično sličnoj situaciji. Ona u Tajnom skrovištu, ja u skrovištu od NATO bombi. Pored toga, fascinirala me je Anina posvećenost pisanju, čitanju, učenju jezika i ceo taj otmeni način života koji su vodili čak i u takvim uslovima. A pored fascinacije, Anina pisanja su me svakodnevno motivisala da i ja radim to isto.

Sve postaje mnogo jasnije kada se malo iščita istorija Frankovih. Oni su u Frankfurtu živeli već tri veka, pre nego što će 1933. godine izbeći u Amsterdam. Bila je to dobrostojeća porodica više srednje klase. Čitanje, pisanje, posećivanje pozorišta, opere i sličnih institucija kulture podrazumevalo se. U ovoj maloj sobi posvećenoj porodici Frank nalaze se, između ostalog, rukavice za pozorište Anine bake, dvogled za operu njenog dede, slika njenog oca Ota Franka kako svira violončelo. Saznajemo tu da je on u decembru 1904. imao nastup sa Frankfurtskim orkestrom za mlade. Pored porodičnih predmeta koji svedoče o visokom obrazovanju i lagodnom životu ove porodice, koji bi i sada mnogima bio nedostižan, na mene je možda najveći utisak ostavio deo njihove biblioteke. Tako tu možete videti, između ostalog, izdanje La Fontenovih bajki, sabrana Geteova dela, „Patnje mladog Vertera”, prepisku između Šilera i Getea. Tu su i mnogobrojne porodične relikvije, porculanski escajg, skupoceni porodični portreti, igračke i društvene igre, porodični albumi jer je porodica tradicionalno išla na profesionalno fotografisanje. Sve svedoči o jednom kvalitetnom, dobrom životu, naglo prekinutom te 1933. godine, čiji su delovi preneti u Tajno skrovište. Kao što rekoh, Jevreji pamte i čuvaju svoje uspomene. U muzej se ulazi kao na aerodrom, kroz senzore, bez kaputa, torbi i svega suvišnog. U našem Narodnom muzeju, na primer, to je opcionalna stvar. Unutra je sve čisto i digitalizovano, vodič vam maltene nije ni potreban jer sve piše na nemačkom i engleskom, lako je dostupno u vidu lepih brošura i digitalnih aplikacija. Odmah do sobe Ane Frank nalazi se nekoliko soba posvećenih porodici Rotšild. Da nisam u društvu bila sa osobom koja mi je rekla: „Dosta mi je ovo za danas, imamo previše svoje istorije koju ne znamo”, moguće je da bih otišla i tamo. Ali nisam.

I meni je bilo dosta za taj dan. Davno obećanje sebi dato da ću u Amsterdamu posetiti Kuću Ane Frank, ispuniću jednom svakako, ali tada mi je zaista pokrenulo um pomenuto pitanje moga saputnika – Zašto mi nemamo sobu neke naše Ane Frank stradale u nekom od mnogobrojnih logora bivše nam zemlje? Zašto više ne znamo o, na primer, ruskoj carskoj porodici Romanov, koja je isto tako puno čitala i učila zarobljena od strane boljševika u Carskom selu, a neko vreme čak i u Jekaterinburgu, gde su bili ubijeni i koja je takođe ostavila za sobom mnogobrojna pisma i svedočanstva svoga vremena? Zašto naše crkve i manastiri na Kosovu nisu tako dobro čuvani i obezbeđeni kao ovaj Jevrejski muzej u centru Frankfurta? Do čega je i do koga to?

Kako god bilo, ostaje jedna izgleda univerzalna stvar – u teškim trenucima pribegava se priči i pričanju, što bi rekao naš Andrić. U pokušaju da izbegnemo smrt, vraćamo se reči, od koje je sve i počelo. Možda to treba da nam bude na umu u ovo smutno vreme kada se opstanak humanistike dovodi u pitanje. Ana je umrla u logoru, ali se njena priča pronela svetom i ovekovečila. Njen otac se nakon svega oženio i nastavio njenu misiju. Njegova slika nastala u skrovištu 1960. godine svedoči ne samo o pobedi života već i o moći sećanja i nepristajanju na ćutanje.