Opraštajući zaboravljamo zlo

Vaskrsenje je pobeda života nad smrću, radosti nad tugom, pobeda dobra nad zlom. Iz svega što je đakon Branislav Rajković, predstavnik Eparhije zahumsko-hercegovačke i primorske za kulturu i medije, prošao još kao dete, više je nego jasno da rečeno svedoči svojim delima i uopšte životom. „Nisam od onih koji u pamćenju zla i tragedija vide neki naročit potencijal za izbegavanje istog zla, odnosno za njegovo neponavljanje. To pamćenje se češće čini kao zlopamćenje, kao izgovor za osvetoljubivost i kao potencijal da žrtva sama sebe načini zločincem, a zločinca učini žrtvom. I tako ukrug i unedogled. I onda, umesto da samo pamtimo prošlost, mi u njoj živimo. Živeći u sadašnjosti, pamtiti treba žrtve, ali ne i zlo. Dakle, poruka i odgovor bi možda mogli biti: Pamtiti žrtve – zaboraviti zlo! Jer ono što pamtimo održavamo u životu”, reči su đakona Rajkovića koje se sve češće citiraju.

Kako neko ko je, na početku rata u BiH, 1992. godine, imao samo deset godina i ostao bez oba roditelja, koje su muslimani ubili na kućnom pragu u selu Jasenjani nadomak

Mostara, pamti to vreme, roditelje, kakve slike nosi iz detinjstva?

Moja pamćenja, slike, ali i sećanja na reči, zvuke i uopšte mirise, ukuse i dodire, zbog svega toga su, čini mi se, jednom rečju, intenzivnija ili su bar moja nastojanja u tom smislu, postala, bila i ostala intenzivirana, u odnosu na sećanja ljudi s drugačijim iskustvom iz detinjstva. Jer moje detinjstvo, u toj desetoj godini se i završilo, a s obzirom na to da se tada gotovo sve oko mene promenilo, u stvari kao da se završio čitav jedan moj život, a počeo drugi... I, upravo u ovom vaskršnjem duhu, to je bio jedan život pre života: u sigurnoj ljusci jajeta, ušuškanog u toplom gnezdu, brižljivo građenom ukraj doline tirkizne reke, koja je, duboko u svežinu visokih gora unosila toplinu širokog mora... A, onda, iznenada, ne samo da je ta ljuska pre vremena razbijena, to gnezdo rastureno, reka zamućena, a dolina razorena, nego nije više bilo ni onih koji su to već, i koji bi možda opet to mogli stvoriti i obnoviti. E, zato mi je baš svako sećanje na njih postalo dragoceno: hvatao sam se za svaku slamku, koja bi samo zaličila na ono gnezdo i travke s obronaka Veleža i Prenja; zurio u svaki zrak sunca, koji bi zablesnuo poput mostarskog; pulsirao sa svakim zvukom, žuborom i fijukom vetra, koji bi dunuo poput onog s Neretve; udisao sve što bi samo zamirisalo na Hercegovinu; naslađivao se svime što bi imalo samo primese šipka – nara, smokava, raštana i svega onoga čiji naziv je mom novom okruženju bio stran, baš kao što sam mu bio i sam. O prizivanju svake reči i slike da i ne govorim. I danas neretko zaspim sećajući se majčinog slikovitog opisa klasja koje se njiše na povetarcu, a kojim, uspavljujući me kao da me budila, pripremajući me za trenutak kada će njena i nedra mostarska, hercegovačka, zameniti ona zobnatička i panonska.

Porodična sudbina je puna stradanja?

– Po stradanju se, ipak, nažalost, i ne razlikujemo toliko od tolikih hercegovačkih, pa i mnogih drugih porodica iz našeg i naroda na našem prostoru, mada time istovremeno, na sreću, nalikujemo i na veliku porodicu hrišćana, mučenika i svetitelja, ali i na samog našega Gospoda Isusa Hrista, koji je pre vaskrsenja pretrpeo stradanje... U devetnaestom veku, za vreme Omer-pašine ekspedicije na Hercegovinu, nadaleko se čulo o stradanju za veru mlade devojke iz naše porodice, Hristine Riste Rajković, čije pobedonosno mučenje opisuje mostarski arhimandrit Joanikije Pamučina, a u svojim putopisima pominje i Aleksandar F. Giljferding, nekadašnji ruski konzul u Sarajevu, koji se s Hristinom kasnije u Mostaru i sam sreo. Zatim, u Prvom svetskom ratu poginula su dva od tri sina moga čukundede, u Drugom svetskom ratu stradala su dva od tri sina moga pradede, a u građanskom ratu stradali su moji roditelji, jedini sin i snaja moga dede... Takoreći sudbina ili porodična istorija možda je i puna stradanja, ali se ona, ipak, nisu mogla do kraja ispuniti, pa je to istovremeno i istorija porodičnog vaskrsenja, jer se rodismo i do danas preživesmo i nas dvojica, moj brat i ja, kojima se rodilo po dvoje dece, a među njima i jedna Hristina Rajković, moj kćerka. Bili smo zaokupljeni pamćenjem žrtava, a ne zla, jer da je kod bilo koje od ovih preostajućih jedinki užasnutost zlom nadvladalo težnju za dobrim, ne bi se rađao više niko ko bi mogao išta da pamti.

Kako je moguće pamtiti žrtve, a ne osetiti mržnju?

Osećaj koji se javlja pri pamćenju, ali i sve ono što ide s njim, zavisi upravo od onoga šta pamtimo. Smatram zato da kultura sećanja upravo mora biti kultivacija sadržaja pamćenja, a to znači da pri obradi sećanja nešto pamtimo, ali nešto i zaboravljamo, što podrazumeva onda i izvesnu kulturu zaborava. Taj zaborav nije neko potiskivanje, niti traumatična amnezija, nego posledica nepridavanja značaja nečemu što treba da zaboravimo da bi kao nevažno iščezlo iz našeg života. Jer ono što pamtimo održavamo u životu. Zato u crkvi stalno pominjemo imena i molimo za večni spomen ličnosti do kojih nam je stalo, a kako bismo ih i nakon smrti sačuvali u svom, ali, što je još važnije, i u Božijem sećanju, koje ih onda može učiniti besmrtnima. U crkvi se, takođe, molimo i da nam se oproste gresi, kao što i mi opraštamo dužnicima svojim, pri čemu istinski oprostiti nekome greh  znači i zaboraviti ga, ne zlopamtiti. Ako su te ličnosti postale žrtve nekog i nečijeg zla, onda treba da nastojimo da pamtimo žrtve, a zaboravljamo zlo, što nije lako, ali ni nemoguće. Opraštajući zaboravljamo zlo, koje u nama ne samo da može izazvati i osećaje mržnje, nego i mogućnost da kroz osvetu i uzvraćanjem zla od svojevrsne žrtve i sami postanemo zločinci.

Školovanje u Novom Sadu i Beogradu, šta je bio razlog da se odlučiš za Bogoslovski fakultet?

Nakon osnovnoškolskog školovanja, započetog u Mostaru, a okončanog u Bačkoj Topoli, okolnosti mi u suštini nisu ostavljale izbor, nego samo neke mogućnosti za dalje školovanje. Posle srednje škole studirao sam menadžment u Novom Sadu, s afinitetima ka žurnalistici, kao nečemu što bi mi u načelu i dalje omogućavalo jednu celovitu sliku sveta i stvarnosti, bez parcijalnog pristupa ekonomije ili bilo koje druge nauke u tom smislu. Nakon okončanja studija u Novom Sadu, uz crkvenu muziku sam na još jedan smisleniji način prišao Bogu, na kojeg se kroz porodično predanje, dučićevski rečeno, nikada nismo kamenom bacili. A tako sam prišao i bogoslovlju, kao ispunjenju svih onih svojih težnji, ali sada ne samo ka sagledavanju celokupne fizičke stvarnosti, nego i metafizičke, što me je dovelo na beogradski Pravoslavni bogoslovski fakultet, baš u vreme kada je moja tadašnja devojka, a sadašnja supruga, upisivala istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu.

Da li su ispunjena očekivanja?

Sve to je ne samo ispunilo moja očekivanja, nego potpuno osmislilo i ispunilo moj život, kako onaj tadašnji i budući, tako i onaj prošli. A na neki čudesan način sada se u izvesnom smislu, na različitim poljima bavim i svim onim za šta sam se školovao.

Odakle ljubav prema arapskom jeziku?

U početku mi se činilo da ljubav prema arapskom jeziku, koja još uvek nadilazi moje vrlo skromno znanje tog jezika, počiva samo na ljubavi prema levantinskoj, a naročito auditivnoj estetici, s kojom sam se neposredno susreo i kroz živu ličnost svog prijatelja i fakultetskog kolegu iz Sirije, koji je studirao s nama u Beogradu. A sad mi se prvi put čini da sam po povratku u Mostar, koristeći priliku i da s muslimanima učim arapski, duboko podsvesno imao potrebu da se razumemo, ne samo jezički, što još uvek svakako možemo, nego i kulturološki, jer smo posta(ja)li ne samo neprijatelji, nego, po meni čak i nešto mnogo gore, u stvari stranci jedni drugima... Učeći arapski, koji ima naročit značaj u islamu, ali na kojem bogosluže i drevne pravoslavne patrijaršije, poput Antiohijske, učio sam i o mnogim stvarima koje su nam zajedničke, čak u izvesnoj meri i u bogoslovskom smislu. Dakle, uz ljubav prema arapskom postojala je, izgleda, i ljubav prema ljudima i kulturi, s kojima sam se naročito susreo i živeo pri povratku u Mostar, a s kojima sam pristajao da budemo sve, pa možda i neprijatelji, ali nikako stranci, prema kojima bi moj odnos bio određen strahom od nepoznatog i ksenofobijom. Ako nas je sve stvorio Bog, onda smo svi braća i sestre, ako smo stranci, stranci smo i prolaznici svi na ovoj zemlji, a ako smo stranci jedni drugima, stranac nam je prethodno postao sam Bog.

Napravio si presedan kada si na koncertu u Trebinju zapevao s Arminom Muzaferijom, izvođačem islamskih duhovnih pesama. Pokrenula se lavina pozitivnih komentara. Kako na to gledaš?

„Dođi, vidi šta ljubav čini” glasi u prevodu na naš jezik naziv turske ilahije, koju smo otpevali... A, prvim dvema rečima pozvani su i prvi Hristovi učenici da ga slede. Dakle: dođite i vidite, ako je i bio presedan, više je, čini mi se, nešto što je napravio Bog, a na šta smo se mi samo neplanski, ali svesno odazvali. Na tako nešto, komentarima i podrškom, odazvali su se i svi oni koji su tu ljubav prepoznali i koji joj takođe teže, usudio bih se reći, opet svesno ili nesvesno ne pristajući da budemo stranci jedni drugima, a živeći jedni s drugima.

Šta za tebe znači Aja Sofija?

Velika crkva Božanske premudrosti simvol je materijalizacije nadmaterijalnog, odnosno dolaska Sina Božijeg – Božije premudrosti u ovaj svet. Što je ona i za mene, kao pravoslavnog hrišćanina, sveštenika i nekoga ko nastoji da bogoslovski posmatra svet. Kao u hram nad hramovima, od kojeg je nemoguće skrenuti pogled ni pri posmatranjima hrišćanske umetnosti i njene istorije, u Svetu Sofiju, na taj način naročito, bila je i još uvek jeste, zagledana i moja supruga Tamara, a ja opet u nju... Pred Vavedenje, 2011. godine, ispunjeni petogodišnjom ljubavlju, Tamara i ja zaputili smo se („εἰς τὴν πόλıν”, „is tin polin” – „u grad” – „is tan bul”), u Grad, kako bi jednostavno govorili Grci, ili Istanbul, kako ga danas Turci nazivaju, a mi najradije Carigrad. Na sam praznik Uvođenja Presvete Bogorodice u jerusalimski hram ušli smo i nas dvoje u ovaj carigradski. U jednom kutku crkvene galerije, iz jednog kutka svog džepa, stavio sam joj u ruku simvol najskrivenijeg kutka svoga srca i najdragocijeniju sačuvanu porodičnu relikviju – prsten moje majke, koji je tako postao i verenički prsten moje žene. Pritom sam joj rekao da je čekam dole, u naosu, pred oltarom Velike crkve. Kada je i ona sišla, jedva smo izgovorili i očekivano pitanje i izvesni odgovor, ali i bez jednog i bez drugog, sve je bilo više nego iskazano... Na isti praznik – Vavedenje, nekoliko godina kasnije prvi put u mostarsku crkvu uveli smo naše prvorođeno čedo Hristinu, pošto smo se 2012. godine, na Pokrov Presvete Bogorodice, venčali i nastanili u Mostaru.

Povratak u Mostar – kako izgleda ponovni suret s rodnim gradom?

Moj povratak, sada s Tamarom u Mostar, punih dvadeset godina nakon odlaska iz njega, bio je onaj integrirajući trenutak, u kojem su se ponovo uvezali segmenti moga života, ali i ovenčali naši životi kao jedan, baš kako je i ugravirao jedan novosadski zlatar u naše burme, počevši na mojoj, a završivši na Tamarinoj, reči iz najdrevnijeg sačuvanog obreda venčanja: „Združeni u jednodušnosti, venčani u ljubavi, sjedinjeni u jedno telo”. Moj život, započet u Mostaru, koji se nastavio i sreo s Tamarinim u Bačkoj, a zatim zajednički predokušen u Beogradu, sada se u svojoj punoći vratio u Hercegovinu. Bila je to i svojevrsna pobeda ljubavi nad mržnjom, dobra nad zlom, ali i života nad smrću. Zato, povratak u Mostar za mene nije bio samo povratak u prošlost, koja opet nije bila samo stradanje, već je taj povratak u stvari bio iskorak u budućnost, obnovu i vaskrsenje... Da bi ta obnova bila još potpunija, u Mostaru se nakon Hristine, rodilo i naše drugo dete, naš sin Grigorije. Našim gradom, kojim su koračali naši preci, sada smo koračali i mi, ali i naši i njihovi potomci.

Kako se danas u tvojoj kući slavi Vaskrs?

Vaskrs, sam po sebi kao praznik nad praznicima, tako je, uz Jovandan, naša prava porodična slava, slava obnove i novog života, kojim je smrt ne samo pobeđena nego zapravo zgažena i uništena. Veliku kućnu ikonu Hrista Svedržitelja, rad monahinja grčkog manastira Ormilija, koju nam je na venčanju poklonio vladika Grigorije, na Vaskrs zaogrćemo pojasom od bele šantung svile, protkane nitima boje zlata, koji smo koristili prilikom našeg venčanja, opasujući tako zajedno i sami sebe, jedni druge i sav život svoj sa Hristom, jedinim pravim pobediocem smrti. Vaskršnja jaja, koja sada boje i naša deca, tako za nas nisu samo još jedan od opštih vaskršnjih običaja, nego porodično sećanje na našu pashu –prelazak, pri kojem se ono jaje, s početka ovog intervjua, uprkos svemu našlo u obnovljenom gnezdu, dolini, reci i planini, a ovim povodima naročito, s nama su na čudesan način i svi graditelji tog porodičnog gnezda, takoreći, od Hristine do Hristine i Grigorija.

Šta kao roditelj želiš da preneseš svojoj deci?

Svojoj deci već smo preneli da će pamtiti žrtve – zaboraviti zlo, to jest uklanjanje od zla, ali ne uzvraćanje zla na zlo, već od vrtića i škole neretko delovati naivno, nemudro i teško, ali i da će to paradoksalno omogućiti da i dalje u našoj porodici ne budemo zaokupljeni razbojnikom, nego pobednikom, i da umesto: raspni ga, raspni, kličemo: Hristos vaskrse iz mrtvih, smrću smrt uništi i onima u grobovima život darova!