Humanitarac i novinar u jednom

Rodila sa u „fići” na putu od Aleksinačkih rudnika ka bolnici u Nišu. To  joj je izgleda odredilo i sudbinu – veliki deo života provela je na „točkovima”, a kao i „fića”, zajedno s narodom, pomažući. Slađana Dimić, saradnik Crvenog krsta Srbije, deo je ove humanitarne organizacije 38 godina, s njom je bila tamo gde se gradilo, gde se zemlja tresla, voda plavila, gde su izbeglice bežale i rat „igrao” svoju prljavu igru. Prošlo je sve to preko njenih leđa, ali joj nije skinulo osmeh s lica.

Sada Slađana pokušava da od zaborava otrgne jednu od misija Crvenog krsta Srbije koja je deci iz Srpske Krajine, Republike Srpske i Srbije bar na tren omogućila da vide sveta.

Briga o deci

– Zajednički program oporavka dece Crvenog krsta Srbije i Grčke počeo je 1993. godine i trajao punih 19 godina. Kroz njega je prošlo 21.000 devojčica i dečaka, a cilj programa bio je da se deca izmeste iz neposredne ratne opasnosti, da im se omogući redovno školovanje i da budu smeštana kod grčkih domaćina. Program je nabolje promenio život, pre svega deci, ali i nama. Mnogi mališani osetili su grčko gostoprimstvo i ostali su u kontaktu s Grcima. Zbog toga želim da zabeležim sećanje na te dane i jednu od važnih akcija Crvenog krsta – kaže naša sagovornica.

Svoju želju za akcijom može da zahvali i porodici. Mama Dragica Šedivi imala je i češke gene. Mamin deda iz Češke stigao je u Bor 1903. godine po otvaranju rudnika, ali su i on i trojica sinova ubrzo stradali u rudarskoj nesreći. Baka Marija je s dvojicom sinova Matejom i Venclom ostala u Srbiji.

– Mateja je bio mamin tata. Govorio je više jezika, bio muzički talenat i imao vešte ruke. Čak je i flautu znao da napravi. Na njega sam povukla pa sviram klavir, gitaru i flautu. S dvadeset godina oženio se bakom Ljubicom koja je od njega bila starija sedam godina, što je u to vreme bilo pravo čudo – priča Slađana Dimić.

Slađanin tata Radomir Anđelković rođen je u Beogradu, ali je njegov otac bio železničar, pa su se i oni stalno selili. Pred Drugi svetski rat upisao je studije medicine u Parizu, ali kada je fašizam zakucao na vrata, vratio se u zemlju da pomogne.

–  Gestapovci  su ih kao ilegalce više puta hapsili i odvodili u zgradu kod Sedme sile na Terazijama gde su ih prebijali. Te njihove batine osećao je i godinama kasnije. Nakon ilegale tata je kao lekar otišao u partizane, a posle rata krenuo da radi tamo gde je mogao da pomogne. Tako smo se obreli u Boru – priča ona.

U tom „zlatnom” gradu nekadašnje Jugoslavije provela je srećno detinjstvo. Tu se upoznala i s Crvenim krstom, ali i s novinarstvom. Posle osnovne škole njeni su se konačno skrasili u Beogradu, a ona upisala Desetu gimnaziju. Nakon završene gimnazije izbor je bio Fakultet političkih nauka i novinarstvo.

– Celo svoje školovanje sam pisala. Radila sam za NON, „Mladost” , „Politiku”. U „Studentu” sam bila i urednik kada su nas zabranili. Desilo se to ubrzo posle Titove smrti. Na proslavi Dana studenata u hali „Boro i Ramiz” delegacije omladinaca dočekao je Azem Vlasi s rečima: „Dobro došli u Republiku Kosovo”. Bilo nam je to čudno, ali je još veće iznenađenje nastalo kada je krenulo intoniranje himne. Salom se razlegao zvižduk, a nas su gađali čime su stigli. Jedva su nas izveli s pozornice. Sutradan su susreti prekinuti, a ja u „Studentu” objavila šta se desilo. Zbog tog članka su nas drugovi iz partije priveli na informativni razgovor. „Student” je zabranjen, svi primerci povučeni, a muškarci dobili poziv za vojsku. Mene nisu mogli da pošalju u vojsku pa sam nastavila da pišem i pod lažnim imenom – seća se ona.

Nakon toga dugo vremena bila je deo radio-emisije „Niko kao ja”, ali i  „Beogradske hronike” dok je urednik bio Bane Vukašinović. Izveštavala je i za omladinske listove i NIN sa Zimske olimpijade u Sarajevu 1984. godine. U to neko vreme je i s grupom „Siluete” i Zoranom Miščevićem gostovala po omladinskim odmaralištima na moru.

– Vodila sam i studentske programe. Na jednom od njih u Studentskom domu „4. april” na Voždovcu glavna zvezda bila je „Riblja čorba”. Nekoliko godina kasnije „Čorba” se obrela i na mojoj svadbi u hotelu „Balkan”. Pravo s aerodroma sve s instrumentima došli su kao gosti, jer je gitarista Zoran Ilić brat od ujaka mog muža Brace. Majka je samo strahovala da ne počnu da sviraju. Na svadbi je pevala Saška Karan, koju je moj kum Velja poznavao iz sudetskih dana kada je i on svirao po kafanama. Moji rođaci nisu baš bili oduševljeni izborom muzike, a na kraju svadbe smo kum i ja pevali s orkestrom – seća se Slađana.

Ratne devedesete

Zvanično je saradnik Crvenog krsta postala 1984. godine, a kada su počele devedesete stigla je i do Vukovara s tadašnjim predsednikom ove organizacije Manetom Budisavljevićem (bratom Jovanke Broz).

–  Bila sam i u vozu Jugoslovenskog Crvenog krsta, kada smo iz Slovenije uspeli da vratimo 1.300 zarobljenih vojnika. Majku sam slagala da idem u Novi Sad, a ne u Sloveniju da se ne bi brinula, ali avaj…Ona je doček voza na beogradskoj stanici videla na Dnevniku, a tamo i mene okruženu novinarima. Kad sam stigla kući, sačekala me s oklagijom, udarajući po meni uz objašnjenje: „Kad te oni nisu ubili, ja ću. Od dva zeta samo je moja luda ćerka našla da ide u rat” – priseća se uz osmeh ona.

Ali to je nije sprečilo da nastavi dalje.

– Posebno je bilo teško kada smo pomoć nosili u mesta koja nisu bila bezbedna. Dok smo bili u Obrovcu i Benkovcu, naše vozilo Crvenog krsta su izrešetali, a kolegu Mirka zarobili. Na sreću, dobro smo prošli. Niko od rukovodilaca od nas nije tražio da rizikujemo, ali je to bilo ljudski. To je način života u Crvenom krstu – da budete uvek spremni da pomognete drugom, čak i onda kada je vama teško.

​Intervju s  Arafatom

U svojoj karijeri, između ostalih, Slađana je uradila i intervju sa Jaserom Arafatom, predsednikom Palestinske oslobodilačke organizacije.

– Bilo je to osamdesetih godina dok je Arafat bio u zvaničnoj, ali dosta skrivenoj poseti našoj zemlji. Iznenadilo me koliko je rastom bio sićušan. Davao je kratke odgovore, ali bio je prijatan i sve vreme je imao neki blag osmeh  –  kaže Slađana Dimić.