Kad lupimo dva jajeta u glavu

Iako su nam zvezde iznad glavnog grada jedva vidljive, ne računajući one na medijskom nebu, opet smo zagledani u njih, tražeći egzistencijalne odgovore. Nema veze što ih ne vidimo, čeznemo za odgovorima... Hoćemo li biti srećniji, voljeniji, hoćemo li imati bolje plate, hoće li nam deca naći pravi put u mnoštvu izazova...

Zato, belog praha nikad više u meniju udarnog vikend termina javnog servisa. Ako mogu narodni poslanici, hoćemo li i mi, običan narod? Kako da spasimo našu decu kojoj je ovaj model ponašanja sasvim ok, i prihvatljiv. Jer, droga čuči na svakom ćošku i nudi neku novu bolju realnost od ove koju živimo, otuđeni od zemlje, od rodne grude...

Dok prosvetnici radnici ne haju za svoje đake, dok traže plaćenija radna mesta, a tinejdžeri čekaju zamenu i gluvare po školskim dvorišima, čekajući nove epizode „Južnog vetra“, novostasali astrolozi zauzeli su medijski prostor. Vaskrsli na televizijama, podsećaju nas na ne baš tako lepu prošlost oskudnog TV programa, ratova na ovdašnjim prostorima, siromaštva, praznih rafova, redova za brašno, ulje i benzin...

Da li povratak televizijskih proroka sluti na zlo? Da li nam se vraćaju bolne devedesete kada smo bili zagledani u onostrano, čekajući neku lepšu svakodnevicu.  Poznat vam ovaj scenario?

Prvo su kriminalci rešili da nas „edukuju“ prenoseći nam svoja velika i životna iskustva, vrlo brzo pridružili su im su se „naučnici“ koji vide sve, i šta nas čeka iza ćoška. Da li je moguće da u nadolazećom proleću televizije nemaju šta novo da na ponude? Ili nam je arhetipsko gledanje u šolju i u zvezde, jedina slamčica spasa koja nam je ostala.

Sudeći po onom što se dešava na televizijskoj sceni, ne piše nam se dobro. Sunce će se opet probiti kroz grane, trešnje procvetati, zlatna kiša ukrasiti parkove, voditeljke obući nove toalete, neki novi botoks popuniće praznine, a neke naslednici vidovite Zorke i Milana Tarota protljati prsten i reći da lupimo dva jajeta u glavu, možda nam predvideti da umiremo, ako već nismo to znali, ili da se skinemo do pojasa i okrenemo tanjir prema ekranu...

Možda će nam uneti neophodnu bezbrižnost, „zrno zadovoljstva“, kupiti „kratkoročnu“ sreću... Nema veze što ćemo se opet probuditi ujutro sa istim pitanjem – kako da za hiljadu dinara preguramo dan...  Kad imamo ko za nas da nam kupuje snove i rešenja za bolji život.

Televizije izmišljaju toplu vodu, hipnotišu nas, kupuju vreme, dok nam život curi... Nismo ni primetili da se napolju „obrnuo još jedan krug“, da korona više ne postoji, da je bahar procvetao, da je sunce bacilo zrake na gradski uspavani asfalt, da su ratari izašli na plodne oranice... Kad južni vetar duva i nosi sve pred sobom i sve one lepote sitne, koje više ne vidimo i ne primećujemo.

U novom vremenu, televizije treba da vrate titl, ne samo za gluvoneme, već za sve nas koji smo ogluveli od svekolike buke. Ne čujemo, nemi smo, obnevideli... Možda će nas velika slova i krupni font otrezniti da je vreme da ugasimo TV i odemo u prirodu.