Moj leksikon: Nebojša Kotlajić

Prvi put se na malom ekranu pojavio 28. juna 1990. godine, na Vidovdan, vodio je Jutarnji dnevnik već posle sedmog dana rada u TV Beograd. Stroga, poštovana lektorka i dugogodišnji spiker Radio Beograda Draga Jonaš bila je puna reči hvale: „Šta ja vas da učim, vi treba nas da učite kako se govori”. Nije se dvoumila tada oko toga da li je Nebojši Kotlajiću mesto na televiziji. 

Kotlajić nikada nije imao strah od mikrofona, a radio je i na Radiju Studio B i Radio Indeksu, dok je studirao na Fakultetu političkih nauka, i sa 23 godina počeo da čita vesti u Dnevniku. Završio je postdiplomske studije u Americi.

Danas je novinar Spoljnopolitičke redakcije RTS, prošetao se svim svetskim meridijanima i autor je mnogobrojnih putopisnih emisija. Prošle godine dobio je nagradu „Radmila Vidak” za lepotu govora.

Za našu „TV reviju” ovoga petka ispisuje svoju stranicu leksikona...

U kom horoskopskom znaku ste rođeni?

Vodolija, podznak škorpion.

Najlepša uspomena iz detinjstva?

Kada mi je baba Slavka, dok sam bio u osnovnoj školi, kupila poni bicikl.

Najveći nestašluk?

Kada sam pobegao od kuće (iz Njegoševe ulice) i prespavao kod nane (u Sarajevskoj ulici), jer je tata Nikola „pez” figuricu Paje Patka dao mojoj sestri Nataši, a njenog Šilju meni (smeh).

Sa koliko godina ste zaradili svoj prvi honorar?

Sa šesnaest godina sam zaradio svoj prvi honorar. Izveštavao sam o jesenjem krosu u Turici na Radio Užicu, u gimnazijskim danima.

Koliko govorite jezika?

Engleski, grčki, arapski i još nekoliko, nelicenciranih.

Verujete li u sreću?

Kada je tu – ne primećujemo je. Smatramo da tako treba. Kada je nema – prizivamo je. Tada postajemo svesni da ono što može i ne može biti, uvek se pokori onome što mora biti. Jer sreća je lepa samo dok se čeka...

Šta vas najviše inspiriše, a šta motiviše u radu?

Neotkrivene zemlje i predeli, egzotične destinacije, zanimljivi ljudi. Volim da idem na neobična mesta, da stignem tamo gde drugi nisu bili. Možda je to moja misija – da putujem i snimam reportaže.

Koje biste sagovornike izdvojili? Čime su vas zadivili?

Uvek ću se rado sećati susreta sa glumcem Alenom Nurijem posle filma „Lepota poroka”. Saznao sam da se odmarao kod prijatelja u selu blizu Arilja. Razgovarali smo za radio-emisiju, na francuskom jeziku, naravno. Bio je to moj prvi intervju.

Koji je Vaš najveći uspeh?

Na profesionalnom planu, to što sam se izborio za svoj deo TV ekrana, prepoznatljiv stil, teme…

Koje je Vaše omiljeno mesto?

Užice, grad na Đetinji. Lepo je otići kada imaš gde da se vratiš. U Užicu su moja porodica, moji prijatelji, društvo iz škole, igrači iz KUD-a „Prvi partizan”, kolege iz Radio Užica i regionalnog lista „Vesti”.

Koja zemlja je na vas ostavila najveći utisak?

Svaka je posebna. Sirija, Tunis, Egipat, Alžir, Maroko, Libija, Liban, Turska, Ujedinjeni Emirati, Južna Koreja, Indonezija, Severna Amerika. Svaka ima svoj tajni kod.

Koje vrednosti poštujete kod prijatelja?

Iskrenost, poverenje, otvorenost. Tim redom.

Šta volite da radite u dokolici?

U poslednje vreme volim da kuvam. Jela koja sam video i probao širom sveta pripremam u Beogradu. Ako nešto nema – zamenim. Ranije sam vozio bicikl, od Dorćola do Ade Ciganlije i natrag. Lepa tura, oko dvadeset kilometara.

Da li volite igre na sreću i izazove takve vrste?

Ne, nikada nisam voleo igre na sreću. Čak ni „Ne ljuti se čoveče”. O kartama da i ne govorim. Arapi bi rekli da je to haram (greh).

Šta mislite o društvenim mrežama?

Lepo je živeti u skladu sa vremenom i novim tehnologijama. Ali, četovanje, Fejsbuk, Instagram, Tviter, Vajber, Votsap… ne mogu zameniti pravi razgovor, sa pravim ljudima, na pravom mestu, u pravo vreme.

Kog pisca cenite?

Paola Koelja.

Koji roman ste poslednji pročitali?

„Ratnika svetlosti” Paola Koelja.

Vaša omiljena muzička grupa?

Bila „Ekatarina Velika”.

Koji film ste poslednji pogledali u bioskopu?

Film „Sveta Petka – krst u pustinji” Hadži Aleksandra Đurovića, sa Milenom Predić u glavnoj ulozi.

Čega se bojite?

Zdrav čovek ima hiljadu ideja, a bolestan – samo jednu. Dakle, bolesti i nemoći da pomognem drugima kada im je to neophodno.

Nadimak?

Imam više nadimaka. Najnoviji mi je dao Vladimir Banić, kolega iz Informativne redakcije – Neša el Šeik, zbog Bliskog istoka koji najčešće pratim. Prijatelji me zovu i Nele, Nebica, a najčešće Neša ili Kotlaja.

Neostvareni san?

Ako kažem, onda neće biti san. Možda da na automobilskim tablicama ima prefiks.