Pravdu tražila i na sudu

Staka Pejić dala je novac da se u lozničkom naselju Lešnica 1900. godine sazida škola, 1902. obnovi hram koji se danas zove Hram Svetih apostola Petra i Pavla, 1907. sazida ambulanta i stan za lekara, kao i da se u Banji Koviljači do 1913. sazida objekat u kojem će, radi lečenja, boraviti siromašni.

Neverovatna priča jer pre Drugog svetskog rata žena nije imala pravo glasa, žena koja je bila pismena u Srbiji bila je retkost, a da je imala mogućnost da svojim novcem nešto gradi ili da se samostalno bavi nekim poslom bila je gotovo nemoguća varijanta. Uostalom, za to joj je, pre svega, bila potrebna dozvola muža. Ipak, u lozničkom naselju Lešnica živela je Staka Pejić, rođena 1838. godine u bogatoj porodici Božić, koja je od svog muža Milisava dobila dozvolu da se bavi trgovinom.

Preko suda do svoje imovine

Priču o Stakinoj borbi da sačuva svoju imovinu ispričala je Marija Šćekić Marković, etnolog u Muzeju Jadra:

„Kako Staka i Milisav nisu imali dece, odgajali su Spasoja i Dragutina, sinove Milisavljeve braće. Milisav je umro 1888. i u testamentu napisao šta kome ostavlja. Poslednja želja bila mu je da svom imovinom do smrti raspolaže supruga Staka, a napisao je uputstva kako se imovina ima podeliti nakon njene smrti. Međutim, Spasoje i Dragutin nisu želeli da ispune stričevu želju već su hteli da sve odmah pripadne njima. Staka je pozvala u pomoć svoju braću i rođaka advokata da je zastupaju na sudu, jer ona kao žena to nije mogla. To je bio jedan od prvih sporova za nasleđe u Srbiji, a spor je okončan u Stakinu korist. Godine 1908. odvojila je novac, i preko braće i advokata, podnela zahtev za dobrotvorni fond. Ukaz o odobrenju Fonda udove Stake Pejić potpisao je kralj Petar Karađorđević 1913. godine. Još pre osnivanja fonda, Stakinim novcem je u Lešnici sazidana zgrada u kojoj je bila ambulanta i stan za lekara. Obezbedila je i novac za platu lekara. Odvojena je i suma za lekove, kako bi se najsiromašniji besplatno lečili. Sve to je funkcionisalo do izbijanja Drugog svetskog rata. Danas se u kući, gde je nekada bila ambulanta i lekarski stan, nalazi obdanište Zvončić. Na objektu je postavljena tabla na kojoj piše: „Staka Pejićka podiže ovaj stan Lekaru Lešničkom 1907.“

Banja je i za siromašne

Staka je želela da pomogne i lečenje siromašnih u Banji Koviljači, nastavila je da priča Marija Šćekić Marković:

„Zato je odlučila da i tamo da sredstva za zidanje zgrade. Objekat je sazidan na državnom zemljištu. Ne zna se tačno kada. Zgrada je u obliku ćiriličnog slova Š. Ima centralnu zgradu sa širokim antreom i mali spratni prostor. Kroz dugu istoriju zgrada je menjala funkciju i namenu, ali je uvek bila poznata kao zgrada Stake Pejić. Kada su austrougarski vojnici 1914. godine ušli u Banju Koviljaču opljačkali su je i ruinirali. Posle Prvog svetskog rata ovu zgradu Stake Pejić dobila je na korišćenje druga žena koja je takođe zadužila srpski narod – Engleskinja Etel Rouz Bankart. Bankartova je sa ratnom siročadi, u zadužbini Stake Pejić, boravila do 1925. godine.”

Neispunjena želja

Ipak, ostala je jedna neispunjena želja Stake Pejić.

„Staka je dala novac da se u Lešnici 1900. godine podigne škola sa četiri učionice, a posle je oročila neka sredstva i po testamentu iz 1911. godine trebalo je da se od kamate, počev od 1933., pomognu siromašne devojčice koje bi u novoj školi učile vez, kuvanje, domaćinstvo... Na žalost, ta želja joj se nije ostvarila, jer su takve škole u međuvremenu ukinute,” objasnila je Marija Šćekić Marković.

Obnova hrama

Pomagala je u i obnovu pravoslavnog hrama u Lešnici.

„Stakin muž Milisav je u svom testamentu tražio da se moleriše crkva posvećena Saboru Svetog arhanđela Gavrila u Lešnici i da se naprave zvona za crkvu, a da se Staka i on tu sahrane. Hram je prvi put obnovljen 1902. godine zahvaljujući Staki Pejić i tada je promenio ime u Hram Svetih apostola Petra i Pavla. Kada je Milisav umro tu je i sahranjen, a Staka je umrla u Vrnjačkoj Banji 1916. godine gde je i sahranjena. Posle 13 godina njene kosti su ekshumirane i prenesene u Hram Svetih apostola Petra i Pavla u Lešnici da bi bila sahranjena pored muža. Grobovi im se nalaze u porti pored temelja crkve, pa se ne vide, ali je na tom mestu na crkvi stavljena spomen ploča,” završila je priču o ovoj dobrotvorki Marija Šćekić Marković.

Nepravedno zaboravljena

Žalosno je što se o dobročinstvu Stake Pejić malo zna. Nijedan objekat u Banji Koviljači, Lešnici ili Loznici, ne nosi njeno ime niti joj je podignut spomenik. Tek 2017. godine odlukom o imenovanju ulica i trgova Banja Koviljača ima ulicu sa njenim imenom. Objekat koji je u Banji Koviljači podigla Stake Pejić obeležen je info-tablom 2020. zahvaljujući Turističkoj organizaciji grada Loznice.