Šta je potrebno da znate kad stupate u brak, a šta je znak da je kraj

Ne postoji pravo ili pogrešno vreme za ljubav, za nju je svaki trenutak pravi. Ali, ako posmatramo iz ugla partnerskih odnosa između muškarca i žene, ljubav je često nepredvidiva, neobuzdana, neproverena, ne daje nam garancije i nije baš pouzdana. Iako razvedeni svedoče da ih ništa nije bolelo kao rastanak od bračnog druga, ipak je kraj nekada i tako bolan neminovan.

Promene u odnosu se dešavaju, jer se svi se menjamo tokom vremena, okolnosti. Ako jedan partner radi na sebi, razvija se, napreduje, a drugi ne, prirodno da će u jednom trenutku doći do promena i u vezi. Ako se uslovi u kojima živimo menjaju, to će sigurno uticati na kvalitet partnerskog odnosa, pozitivno ili negativno. Dolazak dece u porodicu, ili čuvanje roditelja, takođe utiče na kvalitet partnerskog odnosa. Promena posla, uslovi na radnom mestu, opterećenost obavezama, bolesti i te kako utiču na kvalitet partnerskih odnosa.

„U partnerskim odnosima važno je da zadovoljimo potrebe za pripadanjem, razumevanjem, prepoznavanjem, ugledavanjem, potrebe za sigurnošću, nežnošću, za intimom i mnoge druge svesne i nesvesne. Ako većina potreba jednog od partnera nije zadovoljena, veza gubi na kvalitetu. Ponekad je to manji broj potreba koje nisu zadovoljene, ali ako je to njemu ili njoj baš važno, onda postaje nezadovoljan. Iako ne može da se požali na većinu stvari u partnerskom odnosu, pojedinac biva nesrećan, jer baš to nešto što njemu mnogo znači nema”, navodi Dragana Ivković, pedagog i Geštalt terapeut koja navodi da je kroz dugogodišnji rad uvidela da je približno sličan sistem vrednosti najvažnija karika koja spaja muškarca i ženu- što su njihovi stavovi o deci, porodici, novcu, kući približniji veća je verovatnoća da će uspeti u zajednici. 

Prema njenim rečima, iako često fantaziramo o romantičnom partnerskom odnosu, prepunom ljubavi i srećnog zajedničkog života takve ružičaste naočare nam često pomažu, ali i odmažu.

”Romantizacija je čarolija kojom se boji odnos raznim bojama i čini ga lepšim. Međutim, romantizacija ima i svoju drugu stranu: nepriznavanje realnosti onakve kakva jeste. Kada je ovaj dizbalans veliki, nastaju problemi u odnosu", navodi.

Da li postoji idealan odnos muškarca i žene i kako on izgleda?

Pre možemo pričati o tendenciji ka dobrom partnerskom odnosu, a ne idealnom. Šta bi to značilo? Ako se osvrnem na svoju praksu i iskustvo u radu sa partnerima, upravo se sistem vrednosti pojavljuje kao kamen spoticanja. Mi sistem vrednosti nosimo još od malena iz svojih primarnih porodica i svesno ili nesvesno ga unosimo u sve što radimo, pa i u partnerske odnose. Ukoliko u odnos unesemo vrednovanje partnera ili njegovih postupaka izazivamo reakciju odbrane kod partnera i verovatno će nastupiti konflikt. U psihoterapiji osvešćujemo svoje vrednosti i pokušavamo da ugledamo partnerove, da ih razumemo i biramo da li ćemo i kako se odnositi prema njima.

U ovom kontekstu bi težnja ka dobrom partnerskom odnosu bila susret, a ne „po svaku cenu mora biti po mome”. Ovo podrazumeva osluškivanje potreba drugog, priznavanje potreba drugog, a tek onda reakcija, koja ne mora biti i nije uvek u cilju zadovoljenja partnerove potrebe. Mi nismo tu da bi zadovoljavali drugima potrebe po svaku cenu. To treba da bude naš svestan izbor.

3ašto su ljudi najčešće zaglavljeni u partnerskim odnosima? To je često tema ispred lošeg posla, loših primanja, statusa? 

Partnerski odnos je često tema na psihoterapiji i čini mi se da kada je stabilan, lakše se prebrode druge krize koje ste pomenuli. Međutim, psihoterapijski rad počne od partnerskog odnosa, ali se dalje odvija kroz rad na našim iskustvima i odnosima iz prošlosti, najčešće iz detinjstva i mladosti. Iz ovoga sledi da ljudi nisu zaglavljeni u partnerskim odnosima, već u svojim procesima nastalim nekada, manje ili više davno, sa kojima su se tada nosili kako su znali i umeli, a sada, te navike donose u partnerski ili neki drugi odnos. Gde ćemo se najviše zadržati u psihoterapiji, zavisi od osobe do osobe.

Šta je potrebno uočiti pre odluke o zasnivanju porodice, a šta je znak da je kraj?

Šta će i kod koga prevagnuti da odluči da zasnuje porodicu individualno je po mnogo čemu. Nekada to bude splet okolnosti i porodica se desi, nekada je planirana. Prilagođavanje čoveka na životne okolnosti je individualno i uslovljeno je s jedne strane biološkim sklopom, a sa druge iskustvima pojednica u zajednici u kojoj živi, sa svim njenim karakteristikama. Ovo utiče i na trenutak zasnivanja porodice. Neko će se zaljubiti i to će biti dovoljan razlog da zasnuje porodicu, neko - zato što je vreme za to, neko - kada upozna osobu koja odgovara njegovim vrednostima, neko iz materijalnih interesa i mnogih drugih razloga. Veća je verovatnoća da preživi odnos u kome su vrednosti partnera približne. Međutim, ono što u velikoj meri doprinosi opstanku su uzajamna davanja i trud. Kada se oba partnera trude da se onaj drugi oseća dobro, prihvaćeno, voljeno, shvaćeno, odnos traje. Mi ulažemo u odnos. Ako stalno samo tražimo iz odnosa, a ne dajemo i obrnuto, nema balansa i odnos gubi na kvalitetu. Ovaj trud podrazumeva brigu o drugome, slušanje, svakodnevna sitna zadovoljstva, nežnosti, iznenađenja i u velikoj meri preuzimanje odgovornosti za svoje postupke. A šta je znak da je odnosu kraj? Ako ne pričamo o nasilju, zlostavljanju bilo fizičkom ili emocionalnom, za koje bi svaki laik rekao da su siguran znak da je kraj, opet stižemo do individualnih vrednosti i shvatanja pojedinca. Ljudsko biće se u odnosu oseća da pripada, a pripadnost je osnovna ljudska potreba. Pojedinac se ostvaruje u zajednici sa drugim. Međutim, mnogi ostaju u odnosu koji nije funkcionalan iz straha od usamljenosti, siromaštva, osude... Prioriteti određuju da li je kraj ili ne. Recepta nema.