Viktorijanska zdanja među šarenim soliterima

„Grad zlatne groznice”, šljašteći je turistički napis na fotografiji Melburna koju ugledate čim iz gradske železnice izađete na stanici Flinders, u centru petomilionske prestonice australijske države Viktorija. Zgrada centralne stanice, do koje vode svi gradski vozovi, jedno je od najstarijih zdanja viktorijanskog stila iz doba kada je grad u 19. veku nastajao. Pažnju na zidu privlače i satovi koji pokazuju različito vreme. Oni simbolično podsećaju da je pre jednog veka ovo bila najprometnija stanica, a ni danas situacija nije mnogo drugačija.

Nije lako probiti se kroz more stanovnika i turista koji su nakon što je završeno Otvoreno prvenstvo Australije u tenisu ostali u gradu da ga bolje upoznaju. Jer do dalekog Melburna ne dolazi se na nekoliko dana. Baš u njemu je Novak Ćoković osvojio deseti put australijsko prvenstvo i svetu priredio meč za pamćenje, ali će ostati upamćeno i njegovo „zatočeništvo” u ovdašnjem hotelu u vreme korone.

U starom centru grada, među zdanjima stila nastalog u vreme britanske kraljice Viktorije, ističe se Gradska kuća. Ona je ponos grada, stalno pod raznobojnim svetlima koja se smenjuju, ukrašena džinovskim mašnama i grandioznim posudama cveća, koji su meta foto-aparata. U njoj su generacije oblikovale budućnost metropole, tako da je i dalje sedište kulture i građanskih aktivnosti. Stari sat na tornju, koji zovu Vreme Melburna, 1870. godine postavio je grof od Edinburga.

Tramvaj Eltona Džona

Prošavši pored Gradske kuće ulazite u centralne šetačke zone „obojene” šarenolikom odećom gostiju prestonice iz celog sveta, s firmiranim robnim kućama i džinovskom školjkom kao „središtem” fotografisanja. Kroz ulicu prolazi i zeleni tramvaj, još jedan od simbola grada. Ofarban u skladu s okolnim tropskim parkovima, po kojima kakadu papagaji slobodno šetaju i jedu ljudima iz ruku, postoji od kraja 19. veka. U besplatnoj turističkoj vožnji čuli smo i priču da je jedan takav tramvaj, star čitavih 100 godina, kupio pevač Elton Džon i postavio ga ispred kuće u San Francisku.

Na Siti skveru petomilionskog grada nestvarno je mirno dok osvežavajuće fontane prskaju, a akrobate izvode vratolomije između tramvajskih šina. Besplatne predstave privlače publiku sa svih meridijana.

Istorijski simbol grada je kuća kapetana Kuka, dovezena 1934. iz britanskog Jorkšira. Takođe, obnovljene su engleske četvrti pretprošlog veka Ficroj i Nortkot. Kroz uske ulice kineske četvrti i redova ispred nudla-barova stižemo do Male Italije i picerija sa stolovima na kojima su karirani stolnjaci.

U predgrađu Ričmond vidi se niz grčkih kuća i tu živi velika grčka zajednica pa je Melburn treći grčki grad u svetu. Ovde je i Mali Sajgon, splet vijetnamskih radnjica i kuhinja. U staroj jevrejskoj četvrti Turak izgleda kao da snimaju film u kostimima dugobradih poklonika Talmuda, koji u stvari ovde još postoje. Slika indijskih hramova „prošarana” je visokim turbanima dugokosih Sika. Muzika raznih jezika pojačava se u suton, posle radnog vremena.

Grad nastao tridesetih godina pretprošlog veka s doseljavanjem britanskih prognanika, stočara i kopača zlata postaje vremenom simbol kolonijalne moći, a potom i multikulturalna prestonica svih naroda, vera i rasa. Na samom početku njegove istorije, mir jednostavne duhovne kulture domorodačkih lovaca iz plemena Aboridžina prekinuo je dolazak kapetana Kuka 1770. na jugoistočnu obalu Australije, koju je nazvao Južnim Velsom i proglasio posedom Velike Britanije, čija je kolonija Viktorija. Trka za zlatom bila je početak uspona Melburna.

Pogled s „Eureke”

Da je zlatna kartica kao cilj danas samo nastavak „zlatne groznice” svedoči pogled s panoramskog točka Melburna s kog, izdignuti nad ušćem reke Jare u Tihi okean, vidite kako su stara zdanja uokvirena šarenim staklenim soliterima. Zato grad izgleda kao parking spejs-šatla među starim simbolima kolonije. U panorami se ističe jedna od najviših svetskih zgrada – „Eureka”, čijih 10 gornjih spratova pozlaćenih zidova predstavljaju zlatnu pločicu, kako to s točka izgleda.

Najviši oblakoder u centru simbol je otkrića zlata, bogatstva i moći, a sa 92. sprata je, takođe, turistički vidikovac nad prestonicom. Ulaznica važi ceo dan, te ako se neko vrati uveče, liftom brzim 9,9 metara u sekundi, stiže do „svetlećeg prozora”, kako zovu noćnu kružnu panoramu, iza stakala tako čistih da se uplašite da nema ograde. U tornju se nalazi i poznati apartman „Eureka 82” u obliku dijamanta, s nestvarnim pogledom na okean kroz „prelamajuće” staklene zidove. S tapaciranog poda turisti u turskom sedu, uz piće, posmatraju s visine tropsku „zlatnu groznicu”.

Posmatrajući odavde najraniji novogodišnji vatromet sa „snopovima budućnosti”, Indijac promenjenog imena Sani Hil upoznao je engleski bračni par Vilijams. Sada su već uspešni partneri u visokim tehnologijama. Zajednička firma, koja redovno organizuje druženje za zaposlene, i nas je ugostila, uz note muzike sa svih kontinenata.

Da je duh grada protkan trkom za novcem svedoče i visoke cene i sniženja koja stvaraju jagmu i gužvu čak i uveče u kafićima. Takođe, činjenica je da većina doseljenika ovde radi dva, pa i tri posla istovremeno. U zgradi Si-Bi-Si radija sa stanicama kulturnih programa na svim jezicima ovdašnjih doseljenika upoznali su se i Predrag i Ranka Stajčić, poreklom iz Beograda, s reporterima-iseljenicima iz nekadašnje BiH, među kojima je i bračni par Kijamet, pre podne profesori, po podne socijalni radnici i besplatni reporteri. Redovno se posećuju, iako stanuju u dva suprotna dela velegrada. I jedni i drugi iseljeni iz rodnih krajeva devedesetih kažu da ih ni blokade između severnog i južnog Melburna u vreme korona režima nisu udaljile. „Kad korona propisi nisu Novaka odvratili od Melburna, neće ni nas. Ovo je grad šansi za sve građane sveta.”

Kućice za slikanje

Među prvim kućama koje su davnih četrdesetih godina 19. veka sagrađene u Melburnu na okeanskoj Terasi, današnjoj Esplanadi, bilo je i nekoliko drvenih kućica za kupače, za presvlačenje i odlaganje opreme. Ovde poznate kao „kutije za kupanje”, često preseljavane ili ponovo pravljene, građene su na krajevima ulica ka moru. Šarenilo danas umetnički oslikanih „kutija za presvlačenje” koje smo zatekli na plaži Brajton, od kojih su neke starije od veka,  privlače brojne turiste. Oni se slikaju i to najčešće ispred one ofarbane u boje australijske zastave, u kadru s oblakoderima centra Melburna u pozadini. Kupanje je ograničeno, zbog prisutnih ajkula.

Ljudi koji su tu od početka

U Muzeju aboridžinske umetnosti predstavljena je bogata kultura Aboridžina, čiji su preci pre oko 48.000 godina stigli kopnenim mostovima iz Azije. Preci su ih naučili da veruju u pravreme, o čemu govore slike iz lova i ribolova. S dolaskom Evropljana, broj starosedelaca se smanjivao usled novih bolesti, raseljavanja i kulturne dezintegracije, asimilacije tokom koje su deca u internatima odvajana od aboridžinskih roditelja. Od 1967. godine Federalna vlada poštuje njihovu tradiciju. Doslovni prevod reči aboridžini, po njima, znači ljudi koji su tu od početka.

Kengur božanstvo

Poštujući kengura kao svoje nacionalno blago, čak i kao božanstvo, u petomilionskom Melburnu ova životinja ima posebnu zaštitu. Čak i kada je nedavno jedan izmoreni kengur upao kroz prozor u kuću u „Dragon parku”, preuzeta je akcija spasavanja da se bezbedno iznese iz kuće. Ekološke i organizacije za zaštitu divlje prirode države Viktorija zabrinuti su za kengure, koji su sve ugroženija vrsta kako grad raste. Zaplašeni, ponekad nalete na neke automobile.