Odana maza bez dlake

U leglu ret terijera, pasa pacolovaca, kako kod nas neki nazivaju životinje koje nemaju milosti prema glodarima, oštenjena je u jesen 1972. godine ženka bez dlake. Bila je svilenkaste kože na dodir, roze boje s velikim crnim pločama po telu. Ne znajući šta bi s njom, vlasnici su je poklonili dalje, Vili i Edvinu Skotu, zaslužnim što je ova rasa postala poznata širom sveta.

Ženka nazvana Džozefina, bila je izuzetno inteligentna, živahna i odana. Nije trebalo usisavati iza nje, a i buve su je mimoilazile. Savršen kućni pas! Jedino su morali da je štite od jakog sunca Luizijane. Gde god bi je vodili izazivala je veliku pažnju.

Kako je osvojila srca svih, Skotovi su poželeli da imaju još nekog takvog psa. I ranije su imali četvoronožne ljubimce, ali nisu znali kako da dobiju psa koji će imati sve osobine kao njihova nova keruša. Raspitivali su kako da to urade, ali najčešći odgovor koji su dobijali bio je da je ona izuzetak, čudo prirode i da se ne trude previše. I zaista, parena je s ret terijerima, međutim, nije davala pse bez dlake. Probali su ukrštanjem s njenim ocem i dobila je Džipsi, jedno odgovarajuće štene. Ništa se značajnije ne bi dogodilo da u devetoj godini nije uparena sa sopstvenim sinom. Tako je 1981. oštenila četiri šteneta, od kojih su dva bila bezdlaka kao ona.

Mužjak Snupi je posle paren sa sestrama, a jedna ženka iz tog legla, Džemima, oštenila je sve golokože, a druge dve ženke imale su mešovita legla. Doživeli su ogromnu popularnost, pa su ih ljubitelji pasa razgrabili.

Neobično mladunče postalo je tako osnova za novu rasu, koju je 2016. zvanično priznao Američki kinološki klub. Od 2017. takmiče se na Vestminster izložbi u Njujorku, najstarijoj na svetu. Ova rasa je predstavljena i našoj publici, nedavno na jednoj od Beogradskih izložbi. Svetska kinološka organizacija nije je još ozvaničila.

Štenci se rađaju s dlakom i ne razlikuju se prve nedelje od standardnih primeraka, ali ona posle nestaje. Džozefina je bila iz legla uobičajene veličine pacolovca, oko 45 santimetara u grebenu, a sada su ovi psi ili takvi, ili su takozvani minijaturni, od 33 santimetra. Dugovečni su, žive između 14 i 16 godina, što pokazuje da je rasa zdrava, odnosno da parenje u najužem srodstvu tokom nastanka nije ostavilo negativnog traga.

Ušli su već u mnoge porodice na svim meridijanima. Pravi su terijeri, živahni, ljubopitljivi. Obožavaju da se igraju s decom. Ako se ukaže šansa, pojure da ulove pacova.

Mnogi, kojima se porodica Skot obratila za savet kako da dobiju novu Džozefinu, očigledno nisu znali da već vekovima postoje psi bez dlake. Ukrštanjem s njima mogli su da se dobiju novi primerci s tom odlikom, ali je bolje što nisu, jer sada ima ozbiljnih genetskih razlika.

Reč je o još dve rase iz Južne Amerike i jednoj iz Kine, a to je ono što se priznaje zvaničnim međunarodnim standardima. Peruanskih bezdlakih pasa i meksičkih šoloickvintlija ima u tri veličine: mala (25 – 40 cm / 4 – 8 kg), srednja (41 – 50 cm / 8 – 12 kg) i velika (51 – 65 cm / 12 – 23 kg). Po tome se razlikuju od severnoameričkih. Odlikuje ih obično oštra dlaka na glavi i vrhu repa, dok je oni iz Luizijane uopšte nemaju.

Peruanski su poznati još iz doba Inka, a meksički iz vremena Maja. Možemo ih videti u filmu „Apokalipto”, kada na početku neuspešno lavežom opominju usnule ljude iz plemena da će biti napadnuti. Po predanju, sahranjivani su zajedno s gospodarima, jer je postojalo verovanje da će ih štititi u drugom životu.

Kod kineskog ćubastog psa varijante i bez i s dlakom drastično se razlikuju od prethodnih. Oni s manjkom pokrivača imaju ćubice po nogama, repu i glavi, odakle rasi ime. Dlakave opisuju kao male avganistanske hrtove. Služili su da love pacove na trgovačkim brodovima. Vreme kineskih careva i bogatstva je završeno, pa su i golokoži psi umalo nestali. Sada se vraćaju u modu.