Boemska soba

Treba praviti razliku između boema i „boema”. Ako je neko „boem” zato što mora celu noć da provede u kafani jer nema gde da spava, i mora da jede na klupi u parku jer nema gde da ruča, a pritom sve vreme priželjkuje „topli dom”, onda on nije nikakav boem već samo – beskućnik.

Ali, ako neko ima umiljatu ženu i dobru decu, meku postelju i serviran doručak, pisaći sto i sve što uz njega ide, pa ipak više voli da sa društvom i uz čašicu do zore sedi u nekoj, za sav ostali svet, nikakvoj kafani, da piše pesme na kolenima i crta po izgužvanim salvetama, pa čeka fajront i rumen jutarnje izmaglice da bi našao put do kuće i inspiraciju za nove rime – e, onda je on onaj pravi. Najčešće ne misli na svoje usnulo, zakopano blago, koje ga je te noći čekalo pa zaspalo, jer su vrednosti koje nosi u sebi ponekad iznad svih ovozemaljskih blaga. Porodica boema često je umornija od onoga ko se ranim jutrom iz kafane vraća kući. Tako se dogodi da se na dobro poznatim vratima pojavi neka nova brava, za koju je potreban neki drugi ključ umesto onoga koji boem nosi u džepu. I šta tada?

Neće mu mnogo vredeti stihovi pesnika-boema: „Imadoh – ne znadoh, izgubih – poznadoh”. Moraće da nađe neki drugi, svoj kutak, „krov nad glavom” „svoja četiri zida”… Ili kako se to već zove? Jer boem nije klošar, ne može, ne želi i neće da spava pod mostom, bez obzira na svu opevanu romantiku takve slobode. On nije ni samo pijanac, pa može lepo da razmisli gde će, kuda će i kako će.

Jedna soba – dovoljno. Umesto kuhinje može i rešo, za čaj, kafu i da se nešto podgreje. Umesto kade sa penom – mini-kupatilo za elementarne civilizacijske potrebe. A u sobi? Krevet, sto, stolica i polica. Možda orman, a možda i ne. Lampa. Hartija i olovka, platno i četke, knjige... zavisi šta voli. Sloboda, samoća i – snovi.

Veliki umetnici, slikari, pesnici, glumci, često su bili boemi. Po mnogima od njih, profesija arhitekte-dekoratera enterijera, sasvim je nepotrebna. Po većini onih „pravih”, enterijer počinje i završava se sa nameštajem na elementarnom stupnju: da se na nešto sedne, da se legne, da se nalakti. Da se uradi ono što se mora. Tepisi i zavese? Taman posla! A naročito neki ukrasi... Ne, hvala.

Ja, u stvari, ne volim boeme. Da je po njima, ne bih imala od čega da živim. Mnogo više volim one koji imaju dovoljno prostora i para da se igraju boema u svojoj kući. To je ona šarmantna, dozirana boemija, često u lepo adaptiranim potkrovljima, pod romantičnim kosim, crnim, ispucalim gredama, sa nekonvencionalno odabranim i raspoređenim nameštajem, koji budi asocijacije pune nostalgičnih tonova, i gde na svako pitanje mogu da odgovorim sa „može – a ne mora”. A sve uz zvuke prelepih arija iz Pučinijeve opere „Boemi”.

Arh. Radmila Milosavljević
www.dopisna-skola-ambijent.rs