Postmodernistička soba

Sve je počelo s „Prustovom foteljom”, koju je 1979. godine kreirao poznati italijanski arhitekta Alesandro Mendini, dizajner i teoretičar, urednik nadaleko čuvenog časopisa za arhitekturu, enterijer, dizajn i umetnost „Domus” i osnivač kontroverznog dizajn studija „Alhemija” u Milanu. Ova fotelja ima oblik fotelje u stilu Luja XV, ali ono što je razlikuje to je mebl-štof, sa dezenom „skinutim” sa slikarskog platna slavnog poentiliste Pola Sinjaka s kraja 19. veka. Znači – tačkasto, pa u nijansama. I povrh svega, ime – „Prustova”. Zašto Sinjak, zašto Prust, zašto Luj XV?

Umesto odgovora na to pitanje, dizajner ide dalje, pa kreće da „tačka” sve po sobi: pod, zidove, tavanicu, zatim lampe, staru stilsku komodu i najzad „Blaupunkt” televizor – poslednji model.

Ovakav predlog za sobu naših snova ipak pre liči na dečju igru nego na ozbiljni dizajnerski poduhvat. Zar su dizajneri postali tako neozbiljni? Neko će to možda protumačiti kao želju za provokacijom u službi isticanja sopstvene ekstravagancije i to putem svojevrsnog dizajn-skandala, kao pubertetsko ponašanje uz ignorisanje posedelih starina, kakva je u ovom slučaju fotelja u stilu Luja XV. Ima i toga. Postmoderni pokret u dizajnu i arhitekturi korenima je povezan s Njujorkom, s Amerikom, koja je u nedostatku sopstvenog stila adaptirala vrednosti starih civilizacija i njihovih stilova, tako da ih je mogla proglasiti svojim. Ipak, ako Americi i to treba, Italiji sigurno ne treba. Ona ima autentičnih starina u izobilju, sve starija od starije.

Ono što je italijanske dizajnere okupilo oko ideje postmodernizma, to je više želja za promenom, to je otpor aroganciji funkcionalizma i racionalizma, otpor onoj arhitekturi koja je nove gradove pretvorila u spavaonice širom sveta, naše kuće u brojeve, naše sobe u zbirke uniformisanih predmeta. Trosed na kojem želimo da odsanjamo svoje snove samo je jedan u nizu istovetnih na spratu bezličnog solitera.

I dok moderne soliterske arhitekte žive svoj monotoni život, zaštićeni bedemom ograničenja i regulativa, sa strogo definisanom podelom na ono „kako se sme i kako se ne sme” projektovati kuća, dotle „pobunjenici” u enterijeru i dizajnu tragaju za novim odnosima boja, oblika, simbola i dekoracije, koji će uneti radost stvaranja u naše monotono opremljene sobe.

I šta sad? Da li da krenete u „tačkanje” sobe koju očima više ne možete da vidite? Ne, nikako, jer to bi moglo i vas da odvede u stereotip. Izmislite nešto drugo. Starih fotelja, slikarskih pravaca i književnih čarobnjaka ima dovoljno da svaka soba bude drugačija, pa da i vaša bude samo – vaša.

Arh. Radmila Milosavljević
www.dopisna-skola-ambijent.rs