Simbol i leta i jeseni

Nije beo, nije sitan, ali je paradajz pravi biser u kuhinji. Za razliku od pravih bisera iz školjki, crveni, okrugao jestivi plod nije skup. Još uvek može svako da ga priušti na trpezi u sva tri obroka.

Po botaničkoj selekciji spada u voće, iako se ustalilo da se zbog široke upotrebe i primene u ishrani ljudi svrstava u povrće. Često je sinonim leta jer na našim prostorima počinje da zri u najtoplijem delu godine. Ipak mnoge asocira na jesen, barem onu ranu kada počinje sezona spremanja zimnice.

Ovih dana domovi po Srbiji, od Subotice do Trgovišta, mirišu „nakiselo” na kuvani paradajz, turšiju, pečene paprike. Nekoliko godina unazad među domaćicama vode se ozbiljne diskusije da li se isplati kuvati sok od paradajza ili je jednostavnije i, pre svega, ekonomičnije kupiti industrijski proizveden sok, pire, kečap.

U pravu su obe strane. Kada se podvuče finansijska crta, ukalkulišu utrošeni kilovat-sati struje i, najvrednija stavka, vreme, domaći proizvod nije povoljniji. S druge strane, nema te fabrike koja može da napravi magični ukus do koga se stiže posle više sati kuvanja paradajza u velikoj šerpi, mešanja drvenom varjačom i sipanja paradajz-soka u flaše, koje se utople i o kojima se brine nekoliko dana kao da je reč o bebama.

Ovog leta gledali smo nemile scene povrtara s juga Srbije, koji su nezadovoljni otkupnim cenama bacali jedre i sočne crvene plodove, a građani se, gurajući se, otimali da ih pokupe.

Paradajz potiče iz Južne Amerike i pretpostavlja se da je na tle Evrope stigao sa španskim moreplovcima koji su otkrivali nove kontinente. U prirodnom staništu raste kao višegodišnja biljka, ali se kultivacijom u većem delu sveta uzgaja u jednogodišnjem ciklusu. Ima ga sitnog, krupnog, u spektru boja od žute do tamnocrvene.

Najaviše se gaji u plastenicima pa je dostupan svih 12 meseci u toku godine. Mnogi se kunu da takav plod nije ni prineti pravom, domaćem paradajzu koji je uzreo na suncu.

Prvo gajen za ukras

Trebalo je da prođe više od 100 godina dok plod iz semena koji su doneli moreplovci iz Novog sveta nije počeo da se koristi u kuhinjama, najpre Italije, Španije, Portugala. Zanimljivo je da je paradajz na Starom kontinentu prvo gajen za ukras. Prvi zapis o zlatnoj jabuci (pomo d’oro) dao je botaničar Pjetro Andrea Matioli 1544. godine. Opisao ga je zlatnožutom bojom i da je veličine poput trešnje. Tek deset godina kasnije, 1554, piše o crvenom paradajzu. Prva slika paradajza iz srednjeg veka datira iz 1646. godine. Za zbornik franjevačkog manastira u Sevilji španski slikar Bartolomeo Esteban Muriljo naslikao je „Kuhinju anđela”, na kojoj su prikazani anđeli kako spremaju obrok od paradajza i plavog patlidžana.