Večni počinak samo za odabrane

Smrt ne zna za naciju, veru, ime. Godine takođe ništa ne znače, pa ni bogatstvo.

Mesto na kojem se danas nalazi čuveno i najveće groblje u Parizu Per Lašez nekada je bilo sirotinjski kraj. Kasnije, tokom vremena, tu su se smenjivali razni vlasnici i stanovnici, od vile bogatog trgovca, preko manastirskog kompleksa i groblja, do vlasništva jezuitskog reda.

Zadržalo se jedino ime Per Fransoa de Lašeza, ispovednika i mentora Luja 14.

Iz doba Napoleona

Groblje ima zanimljivu istoriju, dugu preko dva veka, još iz vremena Napoleona. Na ovom groblju vaše je mesto ako ste slavni ili ako vučete koren iz davnina. Na njemu počiva oko tri miliona ljudi, a zaposeda preko 43 hektara.

 Da bi se obišlo, potreban vam je dobar plan i pisani ili iznajmljeni vodič da biste pronašli drage i poznate. To je muzej na otvorenom, muzej spomenika, skulptura, kapela, ali je i lepo uređen park.

Avenije, ulice i staze, parcele i mesta pokojnika dobro su naznačeni. Po sredini groblja se nalazi Aveni prinsipal, s desne i leve strane dve druge, koje se račvaju u bezbroj drugih avenija i staza. Ni ceo dan nije dovoljan da obiđete, zastanete i poklonite se samo senima najvećih ili onima koji vama nešto znače. Čitava kolekcija ljudskih talenata, grobova poznatih pisaca, muzičara i pevača, vojnika i političara, naučnika, glumaca i avanturista. Sahranjeni su ovde i mnogi borci, revolucionari, žrtve logora i avionskih nesreća, dobrovoljci Španskog građanskog rata, pripadnici internacionalnih brigada.

Sve do preseljenja posmrtnih ostataka Molijera i La Fontena, ovo mesto je bilo nepoželjna daleka periferija. Njih dvojica veličanstvenih leže jedan pored drugog, u ogromnim sarkofazima, s krupno napisanim imenima. Nedaleko je i poznati naučnik Ge-Lisak.

Poljski genije Frederik Šopen, pijanista i kompozitor, došao je u Pariz 1831. i nikada ga nije ni napustio. Francuzi su ga obožavali, a on je voleo Pariz, koji je izabrao za večni boravak. Njegov grob nalazi se daleko od rodne grude, ali rodna Poljska i obožavaoci sa svih strana sveta cvećem mu izražavaju veliku ljubav. Njegovo srce, međutim, sestra je odnela u rodnu Poljsku. „Društvo u komšiluku” su mu kolege muzičari Belini, Petruči i Kerubini.

Džim Morison, Amerikanac, pevač „Dorsa”, legenda još za života, živeo je u Parizu, tu je preminuo u 27. godini i sahranjen dve-tri parcele od Šopena. Postojala je i bista, ali je stalno kradena. Danas je to četvrtasta kocka na kojoj na grčkom piše „Veran sebi” i mnogo naškrabanih poruka na ovom i na susednim spomenicima. Ovde je uvek gužva, pa i poneki čuvar mora da stražari. Negde na pola puta između ove dvojice genija je Žan-Fransoa Šampolion, egiptolog, koji je dešifrovao hijeroglife, s ogromnim obeliskom, simbolom svoga rada.

Idući dalje, nailazim na mesta gde miruju Alfons Dode, autor „Pisama iz mog mlina”, zatim slikari Engr i Gistav Dore. A onda, skroz pri vrhu su oni malo „neobičniji”, Modiljani, američka književnica Gertruda Stajn, Oskar Vajld, na čijem spomeniku njegovi obožavaoci ostavljaju poljupce karminom obojene, pa Marsel Prust, najpoznatiji po delu „U trganju za izgubljenim vremenom”, i Gijom Apoliner. U uglu desno je jedna od najpoznatijih francuskih šansonjerki, čuveno „vrapče”, Edit Pjaf. Milioni ljudi posećuju njen grob, kažu da se na dan njenog ispraćaja sakupilo oko 100.000 ljudi i da je u taj mah ceo saobraćaj u Parizu stao.

S leve strane Glavne avenije „srećem” književnicu Kolet, pa barona Osmana, arhitektu modernog Pariza, Rosinija, u međuvremenu preseljenog u Firencu. Zastajem pored Marije Valevske, lepe Poljkinje, ljubavi Napoleonove, tu su i dva Žorža, slikar Sera i kompozitor Bize. Idući dalje, u bočnim, gusto isprepletenim parcelama su veliki Onore de Balzak, tvorac „Ljudske komedije”, i u njoj stotinu romana, i Ežen Delakroa, slikar revolucije, čija je slika „Sloboda vodi narod” inspirisana Francuskom revolucijom. Negde na sredini, dokle dopire Glavna avenija, započinje Avenis transversals, označena brojevima. Odabrano društvo, nobelovac Sili Pridom, čuvena Sara Bernar, pa bračni par Simon Sinjore, ikona francuskog filma i suprug, pevač i glumac Iv Montan, a sused im je Žilber Beko, pevač nezaboravne šansone „Natali”.

U miru kolumbarijuma

Silazim stepenicama u „podzemni” svet kolumbarijuma gde su: velika i jedinstvena Marija Kalas, grčka i svetska, njena urna, ukradena pa pronađena, i onda pepeo rasut u Egejsko more, pa Isidora Dankan, američka igračica, supruga Sergeja Jesenjina, pa Maks Ernst, nemački dadaista i nadrealista i Stefan Grapeli, francuski džez violinista.

Kakvo bi to veliko groblje bilo a da na njemu ne počiva i neko našeg porekla. Našla sam dvojicu, Aleksandra Petrovića, legendarnog tvorca „Skupljača perja”, u porodičnoj grobnici nedaleko od ulaska, s leve strane, sa sinom i majkom, i Petra Pjera Marinovića, neustrašivog pilota Velikog rata, nedaleko od Oskara Vajlda.

Pilotov grob

Petar Pjer Marinović (1898–1919) izdanak je dve ugledne srpske porodice, pilot lovačkih aviona za vreme Velikog rata. Sin je Velizara Marinovića, unuk Jovana, predsednika Vlade Kneževine Srbije i Perside, ćerke kapetan Miše Anastasijevića. Njegov otac studirao je tehniku u Sankt Peterburgu, oženio se Agripinom Bronkov, Ruskinjom poljskog porekla. Petar je rođen u Parizu, gde su se roditelji nastanili. Školovan u Francuskoj i Irskoj, i kao tek punoletan prijavio se za dobrovoljca pilota. Ostvario je preko 20 pobeda i bio je najuspešniji pilot „as” eskadrile. Po završetku Velikog rata, poginuo je u miru, na aero-mitingu u Briselu. Nosilac je Legije časti i Medalje francuske vojske.