Žene su mangupi i traže svoje mesto u društvu

Milicu Vučković možemo predstaviti na nekoliko načina: kao Beograđanku, koja voli svoj grad, ne namerava da ga napusti, već u njemu pokušava da preživi i „ostane normalna”; kao akademsku slikarku koja iza sebe ima desetak izložbi; kao nagrađivanu spisateljicu; kao majstoricu tetovaže.

U svakoj od tih uloga ona se po nečemu izdvaja od drugih, a ipak kao da govori „zajedničkim glasom” umetnika svoje generacije, otvoreno, bez ulepšavanja.

Sve je počelo od lampe

– Počela sam da crtam od malih nogu. Imali smo jednu žutu lampu u roditeljskom stanu, sada je ona kod mene u kući, uvek sam crtala tu lampu. Umela sam da je prikažem u prostoru, trodimenzionalno, i kada odemo negde u goste, pa kad svi roditelji hvale svoje male „genijalce”, znate već kako to ide, za mene bi moji rekli: „Naša Milica baš lepo crta, hajde, sine, nacrtaj nešto”, a ja nacrtam tu lampu i svi se oduševe – priseća se naša sagovornica.

Nisu, međutim, njeni roditelji bili baš srećni kad su čuli da Milica želi da studira slikarstvo, nagovarali su je da ode na arhitekturu. Ipak, nisu je sprečili u ideji da upiše akademiju, naprotiv, podržali su je.

I tako je 2012. diplomirala na odseku za primenjeno slikarstvo u klasi profesora Miroslava Lazovića, na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu. Sad tu priprema doktorski rad. Od 2014. član je ULUPUDS-a, sa statusom samostalnog umetnika.

– Niko, čak ni u mojoj široj familiji, ne bavi se umetnošću. Otac je doktor geodezije, majka je završila političke nauke, brat je farmaceut. Mada je tata iz hobija slikao, i kada smo živeli u nemaštini, prodavali smo njegove slike, one su nas spasile. Možda odatle moja duboka veza sa slikarstvom – nagađa Milica.

Dok slika, objašnjava, nema nameru da nešto kaže, već da nešto nađe.

– Slikam, tražim, i kada ga nađem, slika je gotova. Znam da ljudi misle za moje slike da su mračne, ali ja ih ne vidim tako. One su Roršahova mrlja, svako u njima vidi ono što je u njemu samome. Zanimaju me posmatrači, naravno, zanima me, načelno, percepcija umetničkog dela kod različitih posmatrača, upravo o tome sada i pišem u svom doktorskom radu – navodi naša sagovornica.

Zbirku kratkih priča pod nazivom „Roj”, koju je sama ilustrovala, objavila je 2014. godine u izdanju „Apostrofa”. Za priču „Jedu ljudi i bez nogu” (2017) osvojila je prvu nagradu na regionalnom konkursu „Biber”. Svoj prvi roman „Boldvin” (izdavačka kuća „Lom”) čitaocima je predstavila 2019. godine i on se našao u najužem izboru za dve ugledne književne nagrade, „Vitalove” i „Biljana Jovanović”.

– Ovaj roman nastao je u meni jednom zaista teškom životnom periodu, usamljeničkom. Prazan papir bila je jedina preostala adresa na koju sam mogla da se obratim. Mislim da je razračunavanje s ličnim demonima uvek i nužno društveni aktivizam, osim kad profitiramo nad jadikovanjem i glumatanjem žrtve, to je patetika, to nije aktivizam, to su jeftini poeni i danas to ljudi masovno rade – smatra naša sagovornica.

U „Boldvinu” se bavi ženskim alkoholizmom kao jednom važnom, a skrajnutom pojavom.

– Verujem da je to bitan glas u književnosti, jer se takav narativ uvek vezuje za muškarce, navikli smo da je to „muška tema”. Oni su boemi, pišu o svojim kafanskim iskustvima, uvek su tu neki rum, viski i prostitutke, a žene pišu ljubiće i na koricama imaju roze medvediće. Bilo mi je važno da se razračunam s tim stereotipom. „Boldvin” je roman o ženama koje su mangupi, o ženama koje traže svoje mesto u ovakvom društvu – ističe autorka.

Kako „uklapa” slikanje, pisanje i privatan život, odnosno slobodno vreme?

– Nikada ne pišem i ne slikam uporedo, nemam kapacitet i za jedno i za drugo. Kada pišem, uglavnom crtam, jer me to rasterećuje. Trenutno privodim kraju novi rukopis, planiram ove godine i svoju doktorsku izložbu, projekat „Percepcija umetničkog dela kod klasno različitog posmatrača”. Biće slika, biće i nekih performansa, biće zabavno – otkriva umetnica.

Kad ne slika i ne piše, dodaje, posvećuje se poslovima u kojima ima novca. Tetovira i radi u svojoj kafani „Vjeran pas”, koju je s dečkom otvorila pre dve godine.

– Nije to kafana u pravom smislu reči, to se tako kaže, već je bar-galerija u kojoj organizujemo izložbe, književne večeri, razna zanimljiva druženja. Budući da sam od šesnaeste do 26. godine radila u ugostiteljstvu (bila sam podstanar i plaćala školarinu na fakultetu), mogu da kažem da taj posao dobro poznajem, i to iskustvo sad mi je dobrodošlo. Svi pitaju za ime kafane; nazvali smo je po pesmi pank grupe „Termiti”. Naime, volim pank i intimno verujem da je to moj stil života – objašnjava Milica.

Kad zaradi dovoljno novca, nastavlja, ostavi „Vjernog psa” na čuvanje i ode u Herceg Novi na mesec-dva.

– Sva moja putovanja završavaju se sada u tom mestu, mrzi me više da putujem bilo gde dalje. Tu po čitav dan čitam i spavam na barci, dok moj momak lovi ribu koju uveče jedemo. On kuva, ja najčešće spremam samo krtolu i salatu. Ako se uželim sporta, hodam, trčim i radim zgibove na šipci za trešenje tepiha – priznaje.

Kako je pandemija uticala na njen rad?

– Kao i svi koji nisu bili egzistencijalno ugroženi, dobila sam mnogo više vremena za sebe nego u normalnim životnim okolnostima. Uspela sam da završim rukopis brže nego što sam planirala. Svakako, osećam se licemerno da o tome govorim kad znam koliko je ljudi ostalo bez obroka, bez posla, bez krova nad glavom, i na posletku, zapravo pre svega, bez svojih bližnjih – kaže Milica.

Tetovaža, pank i zanat

Jednom prilikom navela je da se tetovažom bavi kao zanatom od kojeg živi. Da li to znači da od slikarstva i pisanja to (još) ne može?

– U svet tetoviranja ušla sam jako davno, onda kad to nije bilo popularno kao sada. Ako sam nekada tetovažu i smatrala umetnošću, sada ne vidim to tako. Crtanje je umetnost, tetoviranje je zanat, danas veoma profitabilan. Od slikarstva ne mogu da živim, jer je Srbija siromašna zemlja. Ovde ljudi jedva da imaju za osnovne egzistencijalne potrebe, a kamoli da kupuju umetnost. Oni koji za to imaju novca u krugovima su do kojih je teško doći sam. Ipak, mogu da kažem da poslednjih godina solidno zarađujem i od slikarstva. Na karijeru umetnika mora dugo da se čeka i puno da se ulaže. Ko u međuvremenu ne odustane ili ne poludi, uspeće – uverena je Milica.

Da li je u svemu tome uspela da nađe nekakvu ravnotežu?

– Ne verujem da sam postigla bilo kakvu ravnotežu, niti da ću je ikada postići. U meni oduvek živi nekakav nemir, mislim da me on i goni da radim – odgovara umetnica.

Fiks-ideje

– Želela sam još kao mala da se bavim slikarstvom, da upišem akademiju, iako sam završila matematički smer u Trinaestoj beogradskoj gimnaziji. Nisam iz porodice koja je imala sredstava da me od malena „školuje za umetnika”, to je luksuz, trebalo je da se obrazujem za ozbiljan posao, s kojim čovek može da se uhlebi. Čitav život sam išla na takmičenja iz matematike i fizike, to mi je išlo, bilo mi je logično sve što se tu dešava, ali i dosadno, jer je svaka nauka egzaktna. Umetnost me je privlačila, pošto je neizvesna. I kod života najviše volim upravo tu neizvesnost. Odustala sam verovatno od mnogih fiks- ideja, ali sam našla druge. Čovek ne odustaje od važnih stvari, a ako je već odustao, onda mu to i nije bilo dovoljno važno – smatra Milica.

Neshvaćenost

– Za mene su potreba za slikanjem i potreba za pisanjem kao potreba za vodom i potreba za hranom. Različite su i obe sasvim neophodne, a ljudi često brkaju ta dva nagona, pa kada su žedni uzmu da jedu. Zato sam u jednom razgovoru s Enesom Halilovićem, za časopis „ Eckermann”, uporedila skribomaniju s gojaznošću. Bez obzira na medij, čovek je zauvek onemogućen da s drugim čovekom iskomunicira sve što želi, osuđen je na neshvaćenost, na zarobljenost u sebi. Da se poslužim matematikom, to su kao dve paralelne duži, one mogu da budu jako blizu, ali nikada se neće susresti, ići će u nedogled tako paralelne. Tako vidim svaku komunikaciju – primećuje Milica.

Bali i Herceg Novi

Za vreme osnovnih studija Milica je dobila stipendiju indonežanske vlade za jednogodišnje usavršavanje na Baliju, preko umetničkog programa „Darmasisva”, i tamo je učestvovala u raznim slikarskim, crtačkim i vajarskim kolonijama. Nakon toga je, kaže, odlazila nekoliko godina na po tri meseca da na Baliju radi, da tetovira.

– Zarađivala sam dobre pare, bila mi je želja da ostanem tamo da živim. Ali onda kada sam to učinila mogućim, vratila sam se. Nije to za mene, taj „poš” svet. Sve što ima na Baliju, ima i u Herceg Novom, i više, jer on ima i dušu: palme, more, barka, riba, jutarnja rakija na škveru s ribarima, malo kapra i ruzmarina da se ubere na putu ka kući. Šta mi više treba – raspoloženo će naša sagovornica.