Intelektualci niskih strasti

Najpametniji, najobrazovaniji, najtalentovaniji i najuticajniji ljudi jednog vremena, oni koji su svojim idejama menjali pogled na svet, pomerali granice u filozofiji, etici, nauci i umetnosti nisu bili istovremeno i moralni uzori, čiji bi privatni život potvrdio ono što propovedaju. Naprotiv!

Uglavnom su samoživi, uobraženi, sebični, samoljubivi do granica narcisoidnosti, manipulativni, nadmeni, sujetni, egocentrični, neosetljivi na tuđe patnje i gluvi na mišljenja drugih, skloni samoreklamiranju i izvrtanju istine u sopstvenom interesu. Neretko su pijanci, ženskaroši i moralni slabići.

Varalica Ruso

Tako neke od najvećih mislilaca, reformatora i humanista, od doba prosvetiteljstva pa do naših dana, vidi Pol Džonson, poznati engleski istoričar i (konzervativni) novinar, autor knjige „Intelektualci” koja je svojevremeno podigla veliku prašinu u javnosti, a nedavno je u izdanju „Lagune” prevedena i na naš jezik.

Prvi od odabranih velikana, Žan-Žak Ruso svojim učenjem želeo je da čovečanstvo promeni nabolje. Osamnaesti je vek, u Francuskoj i širom Evrope konačno počinje da opada moć crkve, sve više se govori o ljudskim slobodama i pravu na lični izbor, o potrebi obrazovanja, o socijalnoj pravdi. Za to se energično zalaže Ruso, harizmatični, slatkorečivi samouk, koji se oprobao u 13 zanimanja (bio je, pored ostalog, graver, lakej, muzičar, službenik, poljoprivrednik, bogoslov, blagajnik), ali je sebe doživljavao pre svega kao pisca i društvenog reformatora.

Na putu ka plemenitom cilju, međutim, nije se libio da koristi tuđi uticaj i novac, da laže i vara, i bez imalo stida, zahvalnosti ili kajanja živi na račun bogatih žena i prijatelja. Bio je uvažen i uspešan, a ipak je stalno kukumavčio i žalio se. Ovaj hipohondar, škrtac, nedruželjubiv i neprijatan čovek ipak je uvek bio okružen poštovaocima jer je, kako piše Džonson, koristio osećanje krivice kod povlašćenih.

Bezdušni Šeli

Pesnik Persi Biš Šeli je drugi primer. Savršenstvo stihova je iznedrio opsednut, nemilosrdan muškarac, sklon emotivnim ucenama, surov prema majci i mnogobrojnim ljubavnicama, jednako loš i kao otac, i kao sin. Prema Džonsonu, mladi engleski plemić prekršio je sve moralne zakone svog vremena, a najveće žrtve bile su devojke koje su se žrtvovale na oltaru njegovih fantazija.

Karl Marks

Karl Marks, tvorac zamisli o svetu pravičnosti i jednakosti, koja je pokrenula najdrastičnije društvene i političke promene u 20. veku, zastupao je interese proleterijata, a da nikad nije zapravo upoznao nijednog proletera. Nije obilazio fabrike i razgovarao s radnicima, niti je vlastitim očima istraživao položaj sirotinje. Bio je kabinetski naučnik, a njegovo najznačajnije delo „Kapital” nastalo je, tvrdi Džonson, dobrim delom prepisivanjem rezultata tuđih istraživanja i uvida, namernim iskrivljavanjem činjenica kako bi dokazao sopstvene stavove, korišćenjem zastarelih, netačnih i lažiranih podataka i citata izvučenih iz konteksta.

U privatnom životu „otac komunizma” bio je sklon nasilju, nesposoban da upravlja novcem, žudeo je za vlašću i imao potrebu da neprestano iskorišćava svoju okolinu, tvrdi autor. Prgave naravi, svadljiv i osvetoljubiv bio je i uzor nezdravog života: malo se kretao a previše jeo, mnogo je pušio i pio, retko se kupao i jedva da se umivao (pa je patio od potkožnih čireva koji su ga činili razdražljivim).

Prema Džonsonovom pisanju, od mnogobrojnih potomaka Karla i Dženi, koji su – usled Marksove nesposobnosti da barata novcem – tavorili u velikoj bedi (bila bi još gora bez pomoći Fridriha Engelsa), nijedno nije preteklo, ali jeste Marksov vanbračni sin Henri Frederik Dermut, koga nikad nije zvanično priznao, a dobio ga je s jedinom predstavnicom radničke klase koju je dobro upoznao – kućnom pomoćnicom Lenhen.

Henrik Ibzen je krajem 19. veka iz korena promenio način razmišljanja o društvu ne samo svoje generacije, već i narednih pokolenja. Norveški pisac pozivao je na individualnu pobunu protiv starog režima zabrana i predrasuda.

Džonson ističe njegov nesumnjiv intelektualni doprinos, ali ukazuje i na neke loše lične osobine. Kao usamljeni samouk, koji se dugo zlopatio zbog nemaštine, napisao je drame, koje su dopirale duboko do srca i umova ljudi, ali on sam se držao podalje od društva. Pio je, i to mnogo, u samoći, uvek otmeno odeven – bio je veoma sujetan na svoj izgled. Opsesivno je žudeo za priznanjima, i to – ordenjem, kojima se kitio u svakoj prilici.

Lav Nikolajevič Tolstoj

Božji brat Tolstoj

Lav Nikolajevič Tolstoj je još za života postao ovaploćenje umnosti, vrline i humanosti u rodnoj Rusiji, pa i šire. U njegovu kuću u Jasnoj Poljani dolazilo se kao na hodočašće ili poklonjenje velikom piscu. Dela koja je za sobom ostavio potvrđuju njegov značaj i talenat. Ali, piše Džonson, toliko je bio uveren u svoju genijalnost, izuzetnost i etičnost da je verovao da je božiji brat, štaviše, stariji božiji brat!

Titula i poreklo ispunjavali su grofa Tolstoja posebnim ponosom, koji je vremenom prerastao u taštinu; smatrao je da je „rođen da vlada”, u okruženju se ponašao kao vlastelin. Video je sebe kao „vođu naroda”. Da bi dokazao da je u suštini jednostavan čovek, odevao se u skromno seljačko odelo, obavljao grube poljske radove, čak se (neuspešno) upustio u projektovanje poljoprivrednih mašina.

Uporedo s visokim ciljevima, međutim, opsedale su ga i niske strasti. Od rane mladosti jurio je suknje, i sve do poznih godina u njegovom životu smenjivale su se Ciganke, kozakinje, seljančice, pa i prostitutke. Ni brak to nije izmenio.

Mnogi intelektualci (i takoreći svi koje je Džonson uvrstio u svoju knjigu) „usrećitelji čovečanstva” grubo su i slepo zapostavljali pojedinačne osobe, najčešće one koje su im bile najbliže.

To se odnosi i na Bertolda Brehta. Svetska slava koju je stekao svojim prevratničkim dramama bila je u neskladu s njegovim autokratskim i manipulativnim ponašanjem u privatnom životu, grubošću i (političkom) prevrtljivošću, ocenjuje Džonson, a stvaralačka originalnost i kreativnost s „ledenim odnosom” prema ženama.

U poslednjem poglavlju „Bekstvo razuma” autor se, pored ostalih, bavi Džordžom Orvelom, Bertrandom Raselom, Noamom Čomskim i Rajnerom Vernerom Fasbinderom, sa savetom čitaocima da budu oprezni kad intelektualci ustanu da im drže propoved. Džonson smatra da njihovi saveti nisu mudriji, niti su oni kao uzori dostojniji od bilo kojeg nasumično zaustavljenog prolaznika na ulici.