Bogatstvo Nikole Spasića bilo veće od Nobelovog

Nikola Spasić je bio opančar golubijeg srca, čovek koji je imao i obraz i čast, skroman, vredan, uporan, jedan od najvećih dobrotvora srpskog naroda. Vernik i patriota. Sve što je stvorio, vratio je svom otečestvu.

U plejadi najvećih srpskih dobrotvora njemu pripada počasno mesto. Vidljivo je to i iz knjige o njemu, ali i o drugim velikim dobrotvorima, u intrigantnoj i ekskluzivnoj ediciji, autora Milomira Kragovića, publiciste i istaknutog književnika iz Beograda.

– Kad sam, pre nekoliko godina, krenuo da istražujem ko su najveći naši dobrotvori, nisam očekivao da je toliko malo dokumenata i premalo knjiga o ljudima koji su sve što su stekli, nesebično darovali svom narodu – priseća se, u razgovoru za „Magazin”, autor edicije. – Prvi put se, tek sada, objavljuju zasebne knjige, kompletne biografije o Nikoli Spasiću, Luki Ćaloviću Trebinjcu, Savi Popoviću Tekeliji, Simi Andrejeviću Igumanovu, Iliji Milosavljeviću Kolarcu i drugima, što najbolje potvrđuje koliki je naš greh. Srećom, njihova dela nadilaze vekove.

Ljudi s vizijom

Prvo kolo edicije posvećeno je, osim Spasiću i Simi Andrejeviću, i Miši Anastasijeviću i Mihajlu Pupinu. Četiri nove knjige, s do sada nepoznatim podacima, sudbinama, autentičnim dokumentima, zanimljivim prepiskama pojaviće se ovog proleća.

– Prilikom pisanja, držao sam se činjenica iz života i rada ovih naših sunarodnika, nastojeći da to ne bude suvoparan, faktografski zbir, već zanimljiva, romansirana priča o njima – objašnjava Kragović. – Živeli su u turbulentnom 18. i početkom 19. veka. Imali su viziju i bili veoma naklonjeni otadžbini.

Svoje bogatstvo nisu rasipali, već su gradili, izdašno finansijski pomagali i na kraju sve to ostavili svom narodu. Tako se, recimo, malo zna da je Nikola Spasić, koji je ogromno bogatstvo stekao na šivenju opanaka i gunjeva, svojoj zemlji ostavio tadašnjih 50 miliona dolara. Više nego i sam Nobel, čija se nagrada i danas dodeljuje. Komunistička vlast je 1958. otela svu Spasićevu zaostavštinu. Imao je nekoliko ekskluzivnih zgrada u Knez Mihailovoj ulici i više od 100 stanova u centru Beograda. Zakonom o nacionalizaciji poništen je Spasićev testament, kao i ostalih dobrotvora, dok su istovremeno nestali milioni dinara s računa tadašnjeg Privrednog društva. Srećom, obnavlja se rad njegove zadužbine i vraća oteta imovina.

Miša Anastasijević je uspeo da se obogati trgujući solju, iz kneževine Vlaške i kneževine Moldavije, današnje Rumunije. U vlasništvu čuvenog kapetana Miše bilo je 200 kuća i oko 10.000 hektara zemljišta, 74 lađe za prevoz robe, oko 18 miliona dukata u gotovini, 37 kamaraša – pristaništa na Dunavu.

Vrednost ove trgovačke imperije premašivala je dve milijarde tadašnjih dinara. Polovina evropskih država imala je manji godišnji budžet od njegovog bogatstva! Ministru prosvete i crkvenih poslova Kosti Cukiću on je 1863. uputio zaveštajno pismo u kojem je naznačio da, za potrebe prosvete, poklanja svoju velelepnu palatu na današnjem Studentskom trgu, čija je izgradnja koštala stotine hiljade dukata.

Miši je posao išao veoma dobro. Umeo je s robom, ali i s ljudima. Ostalo je zapisano da je neumorno obilazio srpska sela, otkupljivao stoku i prodavao je trgovcima koji su je, dunavskim lađama, prebacivali u Austriju.

– Parice padaju kao letnja kiša – umeo bi da uveče ponavlja, prebrojavajući dnevni pazar.

Kad je saznao da su u Austriji veoma traženi jelenski rogovi, bacio se i na tu vrstu biznisa. Samo u jednoj godini je od tog posla zaradio 40.000 groša. Veoma brzo je postao jedan od najbogatijih ljudi u Srbiji.

A, tek Mihajlo Pupin, vidoviti pastir iz Idvora. O njemu se, manje-više, sve zna, pa ipak...

– Kad se domogao Amerike, sve vreme je sanjao svoje rodno mesto, svoj Banat, ponavljajući poruke majke Olimpijade – piše Kragović u svojoj knjizi o Pupinu. – Na vrhuncu slave, kao izumitelj epohalnih patenata i dobitnik najvećih naučnih priznanja, ostao je rodoljub i dobrotvor, verni hrišćanin, skroman, uvek spreman da pomogne svojoj zemlji.

Pupinov fond

Posle 11 godina provedenih u Americi, otisnuo se ka Evropi, ovoga puta kao profesor. Sticajem okolnosti, jer je za to saznao na pančevačkom pristaništu, prisustvovao je u Sremskim Karlovcima prenosu moštiju Branka Radičevića iz Beča na Stražilovo. Povratak u zavičaj prilično ga je raznežio. Radovao se susretima sa starim drugarima, odlazio na porodična veselja, prisustvovao svadbama i krštenjima, jeo štrudlu s makom za kojom je žudeo u Americi. S majkom je šetao šorovima Idvora i banatskom ravnicom, išao ocu na grob, u crkvu. U otadžbini je osnovao fond koji je, u početku, raspolagao s više od sedam miliona dinara.

Milomir Kragović podseća da su ovi ljudi svojim dobročinstvom zaslužili da imaju knjige o sebi, ulice, kvartove, bulevare, spomenike, muzeje, da se o njima priča u školama, na naučnim skupovima.

RASKOŠNI PRIJEMI MIŠE ANASTASIJEVIĆA

Kad je odlučio da živi u Kležnju, u Vlaškoj, Miša Anastasijević je sebi sagradio dvorac, a na spahiluku je imao fabriku špiritusa i veličanstvenu crkvu za čiju izgradnju je potrošeno 120.000 dukata! Vodio je raskošan život, pozivajući u goste i rumunskog kralja Karola, koji je kod njega dolazio da bi lovio i uživao. Bili su to prijemi za pamćenje, jer je samo na čast Miša trošio i po 2.000 dukata. Prijem je trajao više dana, organizovani su balovi, pozorišne predstave i druge zabave, bile su tu i najlepše žene Rumunije. Gosti su uživali u specijalno napravljenim šatorima-paviljonima. U Kležnju je dočekivao inostrane prinčeve, rumunske velikaše i svoje prijatelje. Zabave su ga često koštale i 100.000 forinti.

Zaljubljen u Prizren

Da nije bilo Sime Andrejevića Igumanova ko zna da li bi se 1872. godine izgradila Bogoslovija u Prizrenu. I čuvena, monumentalna palata na Terazijama je njegova imovina. Izgrađena posle njegove smrti, 1937. godine. Jedno vreme je poslovao u Carigradu. Tih, pronicljiv, skroman, inteligentan, nesebičan, dalekovid, zaljubljenik u Prizren, godine 1880. sačinio je testament koji i danas može da bude obrazac za večno trajanje.

Prilikom jedne posete Prizrenu, pozdravljen od mnogobrojnih meštana, interesovao se šta ima novo u čaršiji: „Nemoj da mi ulepšavate, kazujte samo istinu. Hoću da pomognem, sad sam bogat, ali da vidim šta je najpreče. Hoću da činim dobra dela”.

Kad je izgubio svog jedinog sina Manojla, posinio je svu decu Stare Srbije. Omalenog lica, crven kao ružica, belih brkova i kose, ostaće upamćen kao jedinstven čovek i veliki dobrotvor.