Živeti u ogorčenosti

Ljude ništa ne boli toliko kao nepravda za koju su uvereni da im je naneta. Prve reakcije su ljutnja i uvređenost, koji tokom vremena prelaze u osećanje ogorčenosti. Ono nastaje kao posebna vrsta veoma neprijatnog raspoloženja osobe koja smatra da joj je neka druga osoba, grupa ljudi, institucija ili neka druga sila koja je jača od nje nanela nepravdu o nekom pitanju koje je njoj veoma važno. Često ljudi, koji ne razlikuju pravdu od prava, pokazuju ogorčenost nekim sudskim odlukama koje smatraju duboko nepravednim.

Ogorčenost se može pojaviti u raznovrsnim međuljudskim situacijama. Razlikujemo onu trenutnu, akutnu ogorčenost koju neko prevaziđe posle izvesnog vremena, i onu hroničnu ogorčenost koja muči osobu dugo vremena, često godinama pa i decenijama.

Dvostruke žrtve

Kada ljudi dožive nepravdu na koju ne mogu ili ne žele uticati, tada se osećaju nemoćno što još više pojačava osećanje ogorčenosti. Nekada situacije ponavljajuće nepravde, bilo u detinjstvu bilo u odraslom dobu, mogu navesti osobu da zaključi da je većina ljudi pokvarena, nepravedna, egoistična, kao i da je cela zajednica pokvarena i korumpirana. U retkim situacijama ogorčenost može biti toliko traumatična za osobu da promeni njen pogled na svet, prvenstveno na druge ljude, to jest na „ljudsku prirodu”.

Hronična ogorčenost ima negativne posledice na ogorčenu osobu. Kako ne mogu da prihvate nepravdu ili „nepravdu” koja im je naneta, stalno razmišljaju o situaciji zbog koje su ogorčeni u neuspešnom pokušaju da ovu situaciju „svare” i zaborave. Ova preokupacija datim misaonim tokom dovodi do nervoze, povišene spremnosti da se reaguje ljutnjom na beznačajne povode, gubitkom smisla, depresijom i povlačenjem od drugih. Nekada ljudi svoju ogorčenost utapaju u alkohol ili droge. Hronična ogorčenost sigurno nije dobra ni za telesno zdravlje, prvenstveno srce i kardiovaskularni sistem u celini. Sve to čini da ogorčeni ljudi postaju dvostruke žrtve, prvo same nepravde, a zatim i svoje ogorčenosti koja im uništava kvalitet života.

Ono što pored nepravde najviše boli ogorčene jeste doživljaj nemoći – da se nepravdi ne mogu suprotstaviti. Iz tog razloga ogorčeni često imaju osvetničke fantazije obojene mržnjom prema osobi ili instituciji koju okrivljuju za nepravdu. Nekada iz ovog stanja svesti mogu proizaći nasilni i destruktivni postupci.

Ogorčeni ljudi često „hrane” svoju ogorčenost novim „dokazima” koji potvrđuju njihovo uverenje o nepravičnosti sveta. U izveštavanju masovnih medija i u socijalnim mrežama nalaze iznova i iznova nove situacije koje dokazuju ispravnost njihovog stava. Tako ogorčenost raste do razmera koje preokupiraju osobu, fiksiraju je za nepravde i uništavaju njeno interesovanje za druge aspekte života.

Susret sa nepravdom

Veliki broj ljudi nauči tokom detinjstva iz bajki i drugih priča da su ljubav i pravda najsnažnije kosmičke sile, i da uvek „na kraju pravda uvek pobeđuje”. Dok to važi za svet bajki, u stvarnom svetu postoji veliki broj nepravdi. Često je prvi susret sa nepravdom u osnovnoj školi, gde od roditelja zavisi kako će detetu protumačiti da postoje nepravde pred kojima smo nemoćni. Svakako da se treba boriti za pravdu, ali te bitke treba pametno birati.

Jedan od načina da se izađe iz ogorčenosti jeste da se nepromenjiva nepravda prihvati kao životna činjenica. Takvu nepravdu ne treba zaboraviti, ali joj treba oduzeti važnost, a time i moć da nagriza našu dušu i naše telo. Prošlost se ne može promeniti, ali se iz svakog negativnog događaja može nešto naučiti kako bi ga izbegli u budućnosti.

Ono što može pomoći jeste da se osoba „odvoji” od svoje ogorčenosti, da je preispita i sagleda na koje sve načine joj smanjuje kvalitet života. Umesto da se osoba fokusira na ono što nije u stanju da promeni, na to kakav bi svet trebalo da bude, korisnije je da se fokusira na ono što može da promeni i da sebi omogući bolja iskustva sa ljudima i svetom. Zato što se ljudi distanciraju od ogorčenih i džangrizavih izlaz nije u tome da se zahteva poštovanje od drugih, već da se drugima pruža poštovanje i uvažavanje. Kada osoba napusti ulogu ogorčene žrtve određene nepravde i uđe u poziciju samopoštovanja i poštovanja drugih, život postaje lepši.