Drevni lovci na sunđere

Morske dubine privlačile su ljude od davnina. Veštinu ronjenja čovek je savladao pre više hiljada godina, a praktično od početka ronioci su pokušavali da otkriju tajnu koja se krila na dnu mora i okeana.

Zapisi Aristotela o lovcima sunđera i Livija o lovcima na podvodno blago ukazuju da je i u njihovo vreme ronjenje bilo poznato. Ipak, knjige iz tog perioda govore da ispod vode niko nije mogao da ostane duže od dva minuta jer tadašnji ronioci nisu imali nikakva „pomagala” pomoću kojih bi mogli da dišu ispod vode.

Da bi produžili boravak roniocu ispod vodene površine, pronalazači su počeli da tragaju za najboljim načinom da mu obezbede dovoljne količine vazduha da može da diše i u vodi. Dva asirska reljefa iz 900. godine pre nove ere prikazuju plivače pod vodom koji su nosili kozje mešine zakačene za pojaseve. Mala cev povezivala je ove mešine s ustima ronilaca i ovo je bila preteča savremenih boca s kiseonikom.

Naši daleki preci znali su i za disaljku, cev koju bi ronilac držao jednim krajem u ustima, dok bi drugi bio iznad površine vode. Pomoću ove naprave ronilac je zaista mogao da uzima vazduh dok je bio u vodi, ali nije mogao da se spusti u morske dubine.

Era uspešnog ronjenja, koje je u isto vreme bilo i prilično bezbedno, počela je 1837. godine, kada je Avgust Zibe napravio specijalno ronilačko odelo. Ono se sastojalo od metalnog šlema čiji se produženi kraj zavrtao na ploči na grudima. Ovo odelo je imalo gumenu kragnu, manžetne koje ne propuštaju vodu, kao i olovne čizme i olovni teg na grudima. S ovakvom „opremom” ronilac gotovo da nije mogao da se pokreće jer su mu praktično samo šake bile slobodne. Vazduh je s površine dovođen kroz crevo, a do ronioca je stizao kroz specijalni ventil na šlemu.

Prvi ronilački aparat za vazduh napravio je 1872. godine Ogist Deneruz. Ovaj uređaj bio je kombinacija nepromočivog odela i maske s bocom komprimovanog vazduha, koju je ronilac nosio na leđima.

Prvi uređaji nisu dozvoljavali veliko kretanje podvodnim plivačima. Vazduh je najčešće do njih dopreman s broda specijalnim aparatima.

U drugoj polovini prošlog veka, zahvaljujući razvoju tehnologije i pronalasku različitih vrsta materijala, ronilačka odela sve češće su pravljena od lagane, ali izuzetno izdržljive gume, koja je bila dobar „zaštitnik”, a u isto vreme omogućavala je izuzetnu pokretljivost roniocu. Takođe, uz pomoć boca s kiseonikom ljudi su mogli znatno duže da borave ispod površine mora i jezera i da otkrivaju nove životinjske i biljne vrste, kao i tajne koje kriju nepregledne dubine.