Časovi mentalnog zdravlja

Rezultati nedavnih istraživanja pokazuju da je mentalno zdravlje mladih u Srbiji ozbiljno ugroženo: skoro polovina školske populacije je zabrinuta i anksiozna, oko 28 odsto je potišteno i lako zaplače, 12 odsto smatra da su bezvredna ljudska bića, a oko sedam odsto razmišlja o samoubistvu. U Srbiji u proseku svakog dana troje ljudi izvrši samoubistvo, pa ovi veoma zabrinjavajući pokazatelji zahtevaju energičan odgovor društva. Evropske statistike pokazuju da je samoubistvo vodeći uzrok smrti mladih u zemljama sa srednjim i niskim prihodima, a drugi vodeći uzrok u zemljama sa visokim prihodima.

Da bi se suprotstavili sličnoj tendenciji među mladima, u Velikoj Britaniji u osnovnim školama u nižim razredima uvode časove na kojima bi mladi učili kako da zaštite i unaprede svoje mentalno zdravlje. Nužno je i kod nas, u našim školama, osmisliti i primeniti sličan program.

Gubitak samopoštovanja

Mnogi se pitaju kako bi izgledao neki program koji bi pomagao mladima da zaštite i da unaprede svoje mentalno zdravlje?

Obavezna komponenta ovog programa bio bi rad na „slici o sebi” mladih ljudi, to jest rad na smanjenju negativnih, a povećanju pozitivnih definicija sebe. I ona deca koja su od svojih roditelja bila dovoljno hvaljena, u pubertetu i adolescenciji se okreću grupi vršnjaka koja treba da im potvrdi ili ospori sliku o sebi. Za mlade ljude tog uzrasta tipično je da osećanje lične vrednosti mere na osnovu toga koliko su prihvaćeni u grupi vršnjaka. Kako ne mogu svi biti najpopularniji, konkurencija je velika, tako da oni čine svašta, uključujući i razna negativna ponašanja, kako bi vršnjačkoj grupi postali interesantni, simpatični, popularni. Oni koji nisu prihvaćeni ili nisu po svojoj oceni dovoljno prihvaćeni gube samopoštovanje i počinju da veruju da su nedovoljno vredna ljudska bića.

Kroz grupni rad, po principima grupne terapije, mladi ljudi bi mogli da uče da kod sebe prepoznaju kvalitete koje imaju i da tako izgrađuju i ojačaju pozitivni deo slike o sebi, grade samopoštovanje, samopouzdanje, prihvatanje sebe. Mogli bi da diskutuju da li je prihvaćenost zaista potvrda lične vrednosti i da li je gubitak ljubavi zaista razlog za samoubistvo.

Druga obavezna komponenta ovog programa je emocionalno opismenjivanje. Mladi uče šta je funkcija bubrega, jetre i pluća, ali ne znaju šta je funkcija ljutnje, tuge, zabrinutosti itd. Kada mladi nauče da zabrinutost – a skoro polovina je zabrinuta – ima svoju jasnu funkciju: tako što zamišljamo buduće verovatne negativne scenarije, mi se pitamo da li možemo da u sadašnjosti sprečimo njihov razvoj, to jest kako da se pripremimo i dočekamo ih ukoliko ne možemo da ih sprečimo, tada će znati kako pametno da brinu i kada da prestanu da brinu. Kada prepoznaju svoja osećanja i znaju čemu ona služe, kada mogu da procene da li su ona racionalna ili iracionalna, tada se mnogo bolje snalaze sami sa sobom, ali i zbog porasta empatije i sa drugim ljudima.

Razumevanje kriznih situacija

Treća komponenta jesu socijalne veštine, u svom najširem smislu, od toga kako da priđu nepoznatoj osobi, kako da vode razgovor i ćaskaju, pa do toga kako da ulaze u konflikte i da pregovaraju iz pozicije samopoštovanja i poštovanja drugih. Razvoj tehnologije dovodi do smanjenja socijalnih veština u mlađim generacijama. Tako, na primer, američka istraživanja pokazuju da su mladi oko sedam sati dnevno uz neki digitalni ekran, dok samo dva sata komuniciraju sa stvarnim ljudima. Bolje socijalne veštine bi im omogućile da se dobro snađu sa ljudima, postanu socijalno uspešni, imaju skladne partnerske odnose itd.

Četvrta komponenta je učenje „tehnike rešavanja problema” i drugih veština razmišljanja i donošenja odluka. To jača njihovu sposobnost da se bolje nose sa različitim životnim situacijama, jer ih bolje razumeju i bolje poznaju načine na koje mogu da ih rešavaju. Dovoljno je ukazati na iracionalnost dvadesetak ključnih, a rasprostranjenih uverenja o sebi drugima i svetu, da bi se podigao kvalitet emotivnog života generacije.

Imamo dovoljno stručnjaka u Savezu psihoterapeuta Srbije i Društvu psihologa Srbije, kao i u sličnim organizacijama, koji bi osmislili i osposobili voditelje ovih programa. Na državi je da da signal.