Stolica sa sportskim žaketom

Ova stolica, iz 1978. godine, predstavlja svojevrsni kuriozitet. Prema savremenim merilima, žaket baš i nije sportski, ali svakako izgleda kao pravi. Stolica oslikava uobičajenu, svakodnevnu naviku kačenja žaketa, jakni, džempera... na naslon stolice u sobi, kao prvi korak odlaganja odevnog predmeta pre njegovog kasnijeg smeštaja u ormar ili bar na čiviluk. Žaket, iako zaista izgleda kao pravi, nije to. On je sastavni deo stolice i sa njom čini određenu likovnu celinu. I stolica i žaket izrađeni su od javorovog drveta, pogodnog, kako za izradu nameštaja, tako i za oblikovanje skulpture.

Stolica ima veoma standardnu formu, gotovo da je arhetip stolice kao nameštaja. Četiri noge ukrućene su konstruktivnim sponama, sedište je presvučeno kožom, naslon je ojačan rešetkastim nizom. Žaket je takođe standardnog tipa, ima rukave, džepove, revere i sve drugo što po propisima za izradu žaketa ide.

Šta je dizajner hteo da kaže? I kakvu nam to poruku šalje ovim drvenim žaketom okačenim na naslon drvene stolice?

Poruka je usmerena protiv preterane masovne industrijalizacije nameštaja u kojoj je sve podređeno tipizaciji i unifikaciji.

Kao što ne postoje dve istovetne osobe, tako ne treba da postoje ni dve istovetne stolice, bez obzira na to koliko je to profitabilno, isplativo i u duhu vremena. Bez obzira koliko smo na to navikli. Ta poruka, naravno, nije ništa drugo do apel jednog umetnika, da isključenje ručnog rada pri izradi upotrebnih predmeta, može biti pogubno po čoveka, po njegovu psihu, intuiciju, imaginaciju, po njegovo kreativno zadovoljstvo.

Ova iluzionistička kompozicija nosi u sebi pouku o humanosti na jedan neuobičajeni, samosvojni način. Stolica je ostala zapamćena kao „glas vapijućeg u pustinji”, po jednima retogradni, po drugima – proročki.

Vendl Kastl

Američki umetnik i dizajner, rođen je 1932. godine u SAD. Studirao je skulpturu na Univerzitetu u Kanzasu i diplomirao 1961. Bio je vodeći eksponent obnove zanatstva u SAD. Osnovao je sopstvenu školu za obradu drveta 1980. U početku je eksperimentisao sa fiberglasom, ali se kasnije posvetio dizajniranju iluzionističkog, skulptoralnog nameštaja. Koncentrisao se na istorijsko nasleđe, koristeći ekskluzivne, egzotične materijale, u prvom redu drvenu građu. Dobro je poznavao sva svojstva ovog raznovrsnog tradicionalnog materijala za izradu nameštaja i drugih upotrebnih predmeta koji se koriste u svakodnevnom životu. Na sve moguće načine trudio se da istakne prednost prisustva ručnog rada u proizvodnji predmeta, da naglasi i istakne svoju tehničku virtuoznost kroz perfekciju izrade detalja. Da bi opravdao svoj filozofski stav u oblasti dizajna nameštaja koristio je iluzionističke forme i privide.

Arhitekta Radmila Milosavljević,

www.dopisna-skola-ambijent.rs