Misterija lemara

Seoba je mnogim sisarima preka potreba. To je događaj koji često ima divovske razmere, u kojem učestvuje na stotine hiljada životinja, vođenih nagonima koji se razlikuju već prema vrsti. Ali, veoma je neobična priča o lemarima.

Lemar (leming), glodar jedva nešto veći od našeg poljskog miša (norveški leming – lat. Lemmus lemmus – sisar iz reda glodara – Rodentia – i porodice hrčkova – Cricetidae), živi na arktičkom području, u Laponiji, na Grenlandu, u Sibiru, na krajnjem severu Amerike, a naročito u Norveškoj. Svakih deset, petnaest, dvadeset godina, kada se lemari toliko namnože da im okolina više ne pruža dovoljno hrane, oni se usred bela dana, kao po nekom dogovoru ili tajnom nalogu, svrstaju u guste kolone i kreću. Valja imati na umu da ženka, u godini koja prethodi selidbi, može i do četiri puta da okoti po osmoro mladunčadi.

Za vreme marša kolone postaju sve gušće. Brdski obronci prekriveni su mnogobrojnim lemarima. Idu uvek napred, ne menjajući pravac, a kada naiđu na neku prepreku, oni je ne zaobilaze, nego je uvek savlađuju frontalno. Plivajući prelaze vodene tokove. Ako im se jezero nađe na putu, ne biraju najkraći prolaz, već se u njega bacaju na onom mestu gde su se zatekli na obali i gde ih je doveo njihov pravac puta.

Pred drugim preprekama snalaze se tako što ispod njih iskopaju tunele. Neće ustuknuti ni pred strmom hridinom – baciće se s nje u ponor. Zato se njihovi redovi na putu stalno proređuju. Posle otprilike godinu dana putovanja preživeli lemari stižu na morsku obalu gde će njihove čete pretrpeti dalje gubitke od napada ptica – galebova, burnica i njima sličnih. Preostali lemari (a i dalje ih ima bezbroj) bacaju se u more i plivaju ka otvorenom, uvek u ravnoj crti, prema nekom nemogućem cilju koji uopšte ne postoji, da bi najzad uginuli. Šta ih goni na takvu seobu bez povratka? Početak seobe se lako objašnjava nedostatkom hrane, ali kako protumačiti ono masovno davljenje tih sićušnih životinjica u beskrajnom moru. Neki tvrde da je u pitanju slepi samoubilački nagon, ali se to ne slaže sa prirodnim nagonom održavanja vrste. Drugi su uvereni da se lemari pokoravaju nekom atavističkom nagonu koji ih tera prema zelenim krajevima koji su postojali u davna vremena, ali su kasnije potonuli u morskim dubinama. Ta hipoteza je veoma zanimljiva, ali je nauka još nije dokazala.