Svaka mačka je remek-delo

Bog je, kažu, stvorio mačku kako bi čoveku priuštio zadovoljstvo da miluje tigra. U ovom času ima ih, tvrdi statistika, malo više od 600 miliona rasutih po svim kontinentima, ne računajući još 100 miliona divljih mačaka.

Plišana bina je najvažnije mesto za takmičenje plemenitih mačaka. Tu se u finalu, pod svetlom reflektora, nađu uglavnom samo četiri, kako bi sudije izabrale najlepšu od najlepših na izložbi, dok ona predstavnica mačjeg roda koja preko godine osvoji najviše trofeja postaje mis sveta.

Svetski savez ljubitelja rasnih mačaka pripremi najmanje 80 izložbi godišnje. Slika je uvek ista: u kavezima čeka nekoliko stotina mačaka koje su od rođenja trenirane protiv sijaset stresova na prestižnim takmičenjima i neočekivanih odluka sudija.

Kavezi su nakićeni poput malih pozorišnih kulisa za Keti, Lulu ili Plavog anđela. Mačje plemstvo, sveže okupano, ulickano, napirlitano, bez peruti i oštrih kandži, proteže se na ležaljkama svih stilova.

S ogrebotinama na rukama, vlasnici neprestano lickaju svoje ljubimice: čiste im uši, lakiraju dlaku i sipaju kapljice u oči, naročito persijskim mačkama, koje imaju problem sa zakržljalim suznim kanalima. I neprestano češljaju svoje mezimice, sve dok ne postignu savršenu mijau-loknu. Takmičenje mačaka zapravo je često i izložba ljudskih naravi: vlasnici ponekad stavljaju perike koje su u tonu sa bojom dlake njihovih ljubimica.

Očovečuje li se mačka ili se čovek pretvara u lukavu mazu? Mark Tven je, recimo, ukazivao na to da bi se ukrštanjem mačke i čoveka – čovek sigurno poboljšao, a mačka neumitno pogoršala po karakteru. S druge strane, najgenijalniji ljubitelj mačaka – Leonardo da Vinči, tvrdio je da je svaka mačka remek-delo. Jedinstvena, samosvojna i originalna: ne mogu postojati dve Mona Lize, uostalom. Na sličan način, ne mogu postojati ni dve iste mačke.

U trci za najlepšu mačku na svetu, prednost imaju persijske, sijamske, andorske, burmanske, abisinske, kartuzijanske, peterbald, bobtejl, selkirk reks, dragon li, petrogradske sfinge, ruske plave i druge fantastične mačke plemenitog roda.

Mačje rase se danas ne mogu tačno pobrojati. Ima ih na stotine: ukrštaju se, selekcionišu, patentiraju, etiketiraju, valorizuju, promovišu, izlažu, deklasiraju i iznova klasiraju. Plaćaju ih suvim zlatom i često padaju u fras zbog njih. Ukratko, izmotavaju se do besvesti.

Prava pomama za mačjim rasama započela je u 19. veku. Tačnije, 1871. godine, kada je u Kristalnoj palati u Londonu organizovana prva svetska izložba mačaka.

Za današnje izložbe je ipak najprikladnija ukrasna rasna mačkica za koju već i obično kijanje znači tešku provalu temperamenta. One sa stoičkim mirom podnose i raznorazna ulickavanja. Umiljata stvorenja, koja su nekad u Egiptu slavili kao svetinje zbog istrebljivanja pacova, dok su ih u srednjem veku spaljivali zajedno sa vešticama, danas se prikazuju na izložbama kao svojevrsni fetiši maženja.

Ponosni vlasnici često ih dižu iznad glava i snažno tresu sve dok im se i poslednja dlaka podigne uvis. Crne mačke ponekad malo i oboje, mada je to na svetskim takmičenjima strogo zabranjeno, skoro kao i buve.

Zato među ogrezlim mačkarima kruži i štos o čarobnim, predivnim i pomalo zlokobnim crnkama: teško je uhvatiti crnu mačku u mračnoj sobi, naročito ako više nije u njoj.