Летачка одисеја Ђуре Мерковића
Од првог школованог пилота ЈАТ-а и најмлађег капетана до инструктора светског ранга. Током 50 година у ваздухопловству летео је на 156 различитих типова авиона, у десетак компанија
У јунском броју водећег француског ваздухопловног часописа ICARE тема броја, под насловом „Жорж – од штурмовика до Б-707”, („штурмовик” је руски јуришни авион Ил-2), посвећена је само једном пилоту – Ђури Мерковићу.
Пре две године у Паризу је објављена обимна књига „Један правац ка слободи – живот једног великог авијатичара”, коју је приредио Жорж Мерковић, Ђурин син.
Капетан у 25. години
Ђуро Метковић је рођен у Суботици, 10. априла 1930. године. Према подацима, које смо добили од његовог сина Жоржа, завршио је осам разреда гимназије с великом матуром и, касније, одслушао четири семестра Филозофског факултета. Још током Другог светског рата придружио се партизанима. Након рата, у децембру 1946. као шеснаестогодишњак, примљен је у прву класу Школе резервних ваздухопловних официра у Панчеву, где је новембра 1948. добио летачко звање. Био је у групи од 11 питомаца из те класе коју је ЈАТ одлучио да школује за своје потребе у новоформираној Школи за специјализацију саобраћајних пилота.
Ова школа, претеча Пилотске академије ЈАТ-а, која је основана тек четврт века касније, био је покушај планског, савременог школовања пилотског кадра за потребе цивилне авијације. Обука је почела 8. новембра и завршена је 1. маја 1950. године. По завршетку школовања тројица полазника одмах су добила звање пилота-копилота на авиону ДЦ-3. Најмлађи међу њима је био Ђуро, који је већ прве године обавио 486 летова и остварио 400 сати налета. Ускоро је положио инструкторски курс и већ следеће године почео је с обуком спортских пилота у Аеро-клубу „Фрањо Клуз” у Земуну.
Почетком 1952. група пилота из ове школе прешла је у Југословенско ратно ваздухопловство. И док је већина наставила школовање, Ђуро је распоређен на место наставника у пилотској школи ЈРВ у Титограду и Никшићу, где је завршио још два инструкторска курса. Следеће, 1953. распоређен је у 119. Транспортни пук ЈРВ. Већ 1954. вратио се у ЈАТ где је ускоро промовисан у звање првог пилота. Пилотску дозволу, за пилота прве класе, односно капетана, добио је 25. априла 1955. у 25. години. Колико је познато, био је најмлађи пилот у дугој историји ЈАТ-а, са звањем капетана.
Почетак каријере какав се само пожелети може. За њега то, међутим, није било довољно. На лету Загреб–Беч, 18. септембра 1957. године, на којем је био први пилот, Ђура Мерковић је након слетања у главни град Аустрије напустио ЈАТ-ов ДЦ-3 и рекао збогом Југославији и отишао за Белгију.
Светска каријера
У Бриселу се јавио директору „Сабене” кога је упознао две недеље раније. И истог дана је имао уговор о запослењу у белгијској компанији. После три месеца добио је радну дозволу и почео обуку у Школи за цивилно ваздухопловство, где је положио испите и добио белгијску пилотску дозволу.
Следеће године прешао је у Конго, који је у то доба био белгијска колонија. Летео је као капетан на ДЦ-3, а касније и ДЦ-4.
У Конгу је остао и током стицања независности ове земље, 1960. године. Био је део тима од 27 добровољаца, који су евакуисали Европљане широм те земље. Само у јулу те године превезли су 25.000 људи. У Конгу је остао до 1963, када се вратио у Белгију.
За белгијску националну компанију „Сабена” летео је на „конверу 440”, „каравели СЕ-210”, Б-727 и највећем, четворомоторном Б-747. Заправо, био је један од првих пилота који су добили дозволу за „Боингов” џамбо-џет.
За све то време био је инструктор у белгијској школи за авијацију где је обучавао будуће пилоте.
Шездесетих година помогао је у оснивању „Трансавије” у Холандији, а касније је као капетан летео на „каравели” и Б-707 у овој холандској компанији.
„Сабену” је напустио 1971. и отишао у „Ројал ер Мароко” где је био капетан и инструктор истовремено за „каравелу” и Б-727, а касније је прешао и на Б-707. Накратко, 1979. вратио се у Југославију са ћерком Грацијом, која се запослила у „Авиогенексу” као копилот на ТУ-134. Ни отац није седео скрштених руку: и он је неколико месеци летео на истом авиону као капетан.
Касније је у САД, у фабрици авиона „Галфстрим Америкен” летео као пробни пилот и инструктор да би се 1984, вратио у Европу и помогао око оснивања „Ер Холанда”, компаније у којој је био једини инструктор са холандском лиценцом за Б-727.
У међувремену је 1986. у Сијетлу добио лиценцу за Б-757.
Као шеф пилота и инструктор, 1990. помогао је у оснивању француске компаније „Ер Дакота”, летео је на ДЦ-3 и обновио магију летења у старим авионима. Био је ангажован око оснивања компаније „Загал”, од које је касније настала „Кроација ерлајнс”. После тога je кратко био инспектор за цивилно ваздухопловство Хрватске.
Те године стекао је услов за пензију, али му је краљ Марока омогућио да лети до 1993. Тада је, у 63. години, престао је да лети на путничким авионима.
Последњи лет који је направио био је на Флориди, с унуком Алексом, 4. априла 1999. на авиону „цесна 172”. Током 50 година у ваздухопловству летео је на 156 различитих типова авиона, у десетак компанија, остварио налет од фантастичних 36.320 сати проведених у ваздуху за командама путничких авиона.
Умро је 11. јануара 2001. у Казабланки у Мароку.
Пребег ваздухопловаца на Запад
Ђуро Мерковић био је последњи у низу истакнутих ваздухопловних стручњака и пилота који су након Другог светског рата и формирања Југославије илегално или не у складу са законом напустили земљу и упутили се на Запад.
Први је то учинио ваздухопловни инжењер Миленко Митровић Спирта, резервни војни и цивилни пилот, конструктор, технички директор „Аеропута” и један од оснивача „Утве”. Незадовољан стањем у земљи 1946. године, емигрирао је у САД. Већ следеће године земљу је напустио конструктор авиона Љубомир Илић, творац три ловачка једноседа ИК-1, ИК-2 и ИК-3. Преко Прага емигрирао је у Француску, одатле у Јужноафричку Републику, а потом у Шпанију.
Четири године касније, 17. октобра 1951, инжењер Миливоје Арсенијевић, предратни пилот „Аеропута” и тадашњи шеф пилота ЈАТ-а, полетео је авионом ДЦ-3 из Загреба, али уместо у Београд слетео је на аеродром у Цириху. На месту другог пилота био је Иван Кавић, који је као и Арсенијевић напустио авион, затражио и добио азил у Швајцарској.
Истог дана, с аеродрома у Љубљани, полетео је још један ЈАТ-ов ДЦ-3, али је и он уместо у Београд, такође, слетео у Цирих. Капетан авиона био је Милан Бјелановић, прослављени пробни пилот предратног Југословенског ратног ваздухопловства, који је такође напустио авион и добио азил.
Антрфиле
Страст према летењу пренео на децу
Ђуро је љубав и страст према летењу пренео на ћерку Грацију и сина Жоржа, који су, свако на свој начин, остварили импресивне летачке каријере.
Грациа се школовала у САД и кратко летела у РАМ-у, након чега је од септембра 1979. до маја 1980. летела као копилот у београдском „Авиогенексу”. Била је прва жена пилот у саобраћајној авијацији у Југославији.
Син Жорж је каријеру започео у „Ер Холанду”, наставио у РАМ-у и усталио се у „Ер Франсу”. Као копилот, а потом као капетан и инструктор летео је на Ф-27, Б-737, Б-747-400 и Б-777. Од 2017. је инструктор за Б-787. Са 65 година, још увек лети на Б-777 и предаје као инструктор.
