Сви смо против мрачне бахатости

Осећам се почашћен позивом на ову вашу оснивачку свечаност, и са задовољством сам дошао у овај град светлих традиција, али мало сам збуњен и неодлучан у тренутку кад сам доведен у положај да том приликом нешто и ја кажем првим студентима овог универзитета.

Иступајући пред младе људе који се налазе на великом животном старту, у нама старијим јављају се противречна осећања. С једне стране осећање дивљења, готово зависти, пред лепотом и величином подвига на који се тек спремате, а с друге стране стрепња и неко очинско страховање од тешкоћа и искушења која могу на том путу да вас очекују. У таквом положају и расположењу ми старији смо често склони да вас засипамо својим саветима који су, свакако, добронамерни, али исто тако и узалудни. Јер оно што млади људи очекују од нас, то нису наши савети него разумевање, жива симпатија и стварна помоћ у свакој прилици на свим подручјима. Па ипак, осећам потребу да вам кажем, не неки савет, то не – за то се не осећам позваним и ја то не бих умео све и кад бих хтео – него неку од својих жеља у погледу општег правца вашег образовања и изградње ваше личности кроз године студија које стоје пред вама, као и у вашем даљем животу, по завршетку студија.

Као књижевник хтео бих да кажем неколико речи о значају који књижевност и уметност уопште имају у животу сваког народа и човека појединца, па и у вашем. Ја притом не мислим на оне између вас који би се могли посветити некој грани уметности као ствараоци. Уколико би се нашао неки такав међу вама, тај ће поћи својим путем на ком ни савети ни добре жеље не помажу много и на ком своје најтеже битке сваки од нас бије сам. Ја мислим, напротив, на све вас без разлике, на улогу коју, по мом дубоком уверењу, уметност има, или треба да има, у животу сваког човека, ма каква била иначе његова струка. То је одувек био случај у свим правим и великим цивилизацијама прошлости и садашњости.

Најкраћи пут од човека до човека

Желео бих вам стога да никад не подлегнете старој малограђанској заблуди да такозвани практичан човек треба да иде само за оним „од чега се живи”, то јест за оним што се сматра тобоже једино стварним, а да окрене леђа уметности и лепим вештинама, као луксузу и дангуби, као нечем споредном, излишном и нестварном. Никад не треба у то поверовати. Уметност је, напротив, најчистија суштина свих видова нашег стварног живота, која нам помаже да тај живот лакше схватимо и боље проживимо, да га учинимо бар сношљивијим себи и другима. Она је неопходан елеменат у развитку људског духа, у изградњи виших облика друштвеног живота, и непаметно и опасно је лишити се њене помоћи. То важи свуда и увек. А човеку из нашег данашњег друштва то је потребно још више него што је то био случај са ранијим нараштајима, јер задаци новог живота траже од њега да буде хармоничнија и свестранија личност, а не уски и ускогруди стручњак. А управо тај склад између разума и маште, та равнотежа између задатака и одговорности практичног живота с једне стране и ширине и ведрине духа с друге стране, то је оно што нашем човеку треба да даје нарочито обележје и способност за пун развитак свих стваралачких снага.

Многи су разлози који нас упућују да мислимо у том правцу и нагоне да прихватимо таква схватања.

Давно је речено да „музика ублажава нарави људи”. У разним облицима то је тачно за сваку уметност. Уметност, то није само лепота и забава него и осећање мере, хармоније, дисциплине и такта, моралног реда и човечности, јер, правилно схваћена и дубоко усвојена, она рађа и развија сва та својства у човеку. А управо су нашем данашњем човеку, коме друштво поверава наша заједничка добра и на ком леже сложени задаци самоуправљања, та својства преко потребна. Није лако образовати доброг стручњака, али је још теже, можда, створити душевног, стрпљивог и уравнотеженог човека који је способан да свесно живи и ради у заједници, да обузда страсти и ограничи личне прохтеве и апетите, да разуме друге и друкчије људе, да поштује све моралне и материјалне интересе своје заједнице. Није лако, али је нужно. Јер, сирови и једнострани људи теже се сналазе у раду на стручним пословима, или у руковођењу добрима и људима, и стварају заједнички често више хаоса и штете него реда и користи.

Тачно је речено: „Уметност, то је најкраћи пут од човека до човека.” Она је то била увек, а она је то и у данашњем свету великих друштвених и политичких подељености, сукоба, насиља и агресија. Да, уметност зближава људе и кад су са других континената, удаљени једних од других простором, језицима, обичајима и интересима. Она нас повезује и са онима из далеких туђих земаља, а то је још више потребно када су у питању односи између људи у разним републикама наше рођене земље. Познавање и међусобно прожимање уметничких тежњи и остварења свих наших крајева и народа служи и служиће увек добро као један од основа оног братства и јединства на ком почива наша државна заједница. Никад не треба заборавити какву моћ и на ком подручју може да има уметност и њена велика снага зближавања.

Кратко речено, ко жели добро својим новим нараштајима у нашој земљи, не треба да их лишава способности додира са уметношћу, него да тај додир омогућује и поспешује. Труд и новац уложени у то нису никад узалудни и бачени. Ако нисмо ми стигли да упознамо лепоте озбиљне музике, нека наша деца уче музику. Ако нисте ви могли да остварите ма и најмању личну библиотеку добрих књига (сви ми знамо да то није увек лако!), оснивајте их за своју децу. Једном се мора почети. А сигуран сам да ће вам ваша деца бити захвална. Све је добро, само није једно: слати у живот неизграђене и непотпуне људе.

Тиме нећу никако да кажем да уметностима треба давати неко место које им не припада, по природи ствари, ни да стварну вредност неког човека треба мерити по броју прочитаних књига. То не. Али мислим да је мање целовит и мање лично срећан, па према томе и мање вредан и продуктиван, човек који је у завади са књигом или кога никад није обасјала ни најмања светлост неке од уметности.

Ја вам то говорим кратко и једноставно, без научних израза и пробраних цитата, али истина није мање истинита и тачна ако је казана просто и непосредно. И не говорим то стога што сам забринут, можда, за опстанак уметности. Уметности су непролазне и није питање како ће оне остати без нас него како ћемо ми изгледати без њих.

Другови! Много се у нас говори о култури. И то је добар знак. Сви бисмо ми хтели да што брже пређемо етапе наше заосталости. Сви желимо – мислим да у том нема изузетака – да наши градови, путеви, улице и јавне зграде имају леп и ведар и савремен изглед. И сви видимо да често није тако, и то не стога што се не гради и не подиже него јер ми сами запуштамо и нагрђујемо оно што је створено. Исто тако сви смо против осионости и дивљаштва, мрачне бахатости и навијачког беса, против празноглаве површности, нереда и расипања. А тога има међу нама, и то нашом кривицом. Укратко, сви смо за то да се благотворни утицај културе осети у свему што радимо и што нас окружује, у свему, све од лица наших градова до поједине речи или осмејка који упућујемо ми другима или други нама. Искрено желимо да све што радимо добије трајнију вредност и носи савршенији облик. А то је тешко постићи без оплемењујућег утицаја уметности. Нема сумње – главни основи културе су општа просвећеност и стручна образованост, али исто тако нема сумње да су елементи уметности њен мали али неопходан саставни део. Ето, због тога би се све моје добре жеље, које бих хтео да вам упутим у овом тренутку, могле сажети и поновити овако.

Мало соли, да се не поквари

На темељима животне стварности и разума подижете зграду свога образовања и живота, али оставите увек један прозор који гледа у пределе уметности. Нека у вашем животу уметност има увек своје, ма и скромно, место: мало музике, или вече проведено у позоришту, или слика на зиду или невелика полица књига које волите. Тек, да је жива и трајнија веза између вашег личног живота и уметности. А о том да је уметност потребна човеку, ма какав био његов позив и рад у практичном животу, о том нема сумње. Уметност је – понављам, и то треба увек понављати – човеку заиста неопходна, као што је сваком јелу неопходно мало соли међу прстима: да би му дало укус и да би га очувало од кварења. Уметност, права уметност, не квари, не размекшава човека, него га оплемењује, уздиже и чини суптилнијим и отпорнијим у животној утакмици. Без ње може наш живот лако да постане непотпун, јалов и убог, а са њом је, како каже једна личност код Тургењева, „свако добро лепше и свако зло лакше”.

Тиме бих завршио овај свој празнични поздрав вама, млади другови, вашим наставницима и универзитету, са жељом да из њега дуго, у миру и напретку, излазе срећни, здрави нараштаји слободоумних и слободних, стваралачких и човечних људи, на радост свих нас, на добро овог краја, на срећу и напредак целе социјалистичке Југославије.

• Говор студентима на отварању Универзитета у Нишу 15. октобра 1965.

Говорићу као књижевник

После наше смрти можете испитивати

и шта смо били и шта смо писали,

али за живота само ово друго.

Иво Андрић је четири пута боравио у Нишу: први пут се са делегацијом Савеза књижевника Југославије (Радованом Зоговићем, Скендером Куленовићем и албанским песником Алексом Ћићијем), на путу за Софију 1945. на Конгрес бугарских писаца, краће задржао у Нишу, а почетком фебруара 1947. радницима, грађанима и војницима у Нишу изнео своје утиске из Стаљинграда, у коме је боравио претходне године. На отварању универзитета, на Летњој позорници на Нишкој тврђави 1965. говорио је првој генерацији студената о значају уметности („Прозор који гледа у пределе уметности”, „Градина” бр. 9, Ниш, 1972), а 1968. среће се са нишким писцима, ученицима гимназије и радницима. Његови говори, као и потоњи искази о боравку у Нишу, својеврстан су белег о развоју и отварању Ниша као значајног привредног, културног и политичког центра у ондашњој Југославији (Србији)!

Централни догађај 1965. на отварању Универзитета у Нишу био је разговор Андрића у Ректорату са првим ректором Нишког универзитета др Бранимиром Јанковићем. Наводећи примере интересовања и подршке појединих грађана, ректор Јанковић указао је на пример једног грађанина који је обећао да ће као дародавац поклонити своје имање универзитету. На ову опаску Андрић је „потом приметио да је чудно како токови цивилизације иду истим правцем којим су се кретали и раније. Није случајно, рекао је, што баш Ниш добија универзитет...” У подне, по лепом и сунчаном времену, из Ректората упутио се у Нишку тврђаву, где се већ окупило око 4.000 студената. Поред Андрића, митингу одржаном у част отварања универзитета присуствовале су бројне високе личности из самог врха српске политике и владе. Бурно поздрављен од присутних студената, први је говорио нобеловац Иво Андрић. У говору, тачније књижевничкој беседи, истакао је на самом почетку свој општи став: „Говорићу као књижевник, казаћу неколико речи о значају који књижевност и уметност уопште имају у животу појединца и народа.” Ондашњи новинар „Политике” Драгољуб Јанковић Јенки у свом извештају наводи: „Крај говора, у коме је Иво Андрић пожелео све најбоље студентима Нишког универзитета, био је пропраћен дуготрајним аплаузом и одобравањем.” После Андрића говорио је Милојко Друловић, партијски функционер, (који је већ био кандидован за директора „Политике”) и Рајко Митић, председник Скупштине општине Ниш. „Политика” је 16. октобра 1965. године (стр. 7) дала извештај готово на целој страни са главним насловом: „Нови живот тражи од човека да буде хармонична и свестрана личност” (цитат из Андрићеве беседе). Чланак у локалним нишким „Народним новинама” био је насловљен: „На згради живота треба оставити и један прозор који гледа у уметност” и интерпретирао је краћи, најзначајнији део говора И. Андрића. После седам година (1972) у књижевном часопису „Градина”, у тематском блоку посвећеном тумачењу његовог дела, објављена је интегрална пишчева беседа, накнадно ауторизовна од самог Андрића. У прилогу текста после шездесет година објављујемо Андрићеву беседу изговорену студентима Нишког универзитета!

Ј.Младеновић