Атина није град који се размеће. Њена лепота је дискретна, али дубока. У пролеће, у Атини све буја, а она показује своју најбољу страну – ону која зна да комбинује историју и модеран живот, градски хаос и мирне кутке, море и планине, старо и ново. За разлику од Рима који као да живи под тежином прошлости, Атина прошлост носи као што њени становници носе тетоваже – поносно, али опуштено.

Атина у пролеће мирише на цвет горке поморанџе, јасмин и свеже печену питу са фетом из пекаре на ћошку. Град леже касније и буди се спорије него друге европске престонице, ушушкан и уоквирен морем, дише у ритму туриста који долазе и одлазе, ветра који се ковитла над балконима са тендама и не обазире се на бат корака по мермерним плочницима, буку мотора или селфије са Партеноном у позадини. У пролеће, главни град Грчке балансира између две енергије – оне свакодневне, градске, и оне летње, која се полако буди и која носи светлост сунца и мирис мора.

Тргови су пуни, али не претрпани. Кафићи већ раде пуном паром, отворених тераса има све више, људи поново седе напољу сатима. То је време када град показује своје најбоље лице — без летње врелине, без зимске лењости.

Ипак, право изненађење тек долази када се одмакнете из центра.

После двадесетак минута вожње метроом са туристима затрпане Синтагме или ужурбаног Монастиракија, стиже се у Агија Параскеви — атински кварт у којем време спорије тече и који достојанствено стари. Овде не знаш да ли си на Медитерану, у ботаничкој башти или на некој старој разгледници коју је неко заборавио да пошаље. Овде станују углавном пензионери, у пространим становима уоквиреним терасама са тендама и окруженим зеленилом и песмом птица.

Предграђе на североистоку Атине, у подножју планине Имитос, познато по мирним улицама, парковима и зеленилу, ушушкано је међу боровима и цитрусима. Прожимају га локалне пекаре и стари и нови кафићи, у којима простор равноправно деле старији Атињани и интернационални студенти Америчког колеџа, чији кампус се налази на врху главне улице Агију Јоану. Једни уз кафу, узо, ципоро и игре на срећу, други са слушалицама, лаптоповима и смутијима.

Ово је она Атина коју нећете наћи у водичима –  ова је свакодневна, локална, традиционална. Људи се познају, поздрављају по имену, нико не жури. Узаним поплочаним тротоарима, поред дрвореда горких поморанџи које не рађају плодове за јело, већ само за украс, над којима се чује песма косова и других птица које поздрављају лепо време, комшије шетају псе и децу у колицима. У појединим двориштима већ су на стаблима сазрели лимунови и мушмуле - непретенциозне, старинске воћке, које мештани једу свеже, не чекајући да угњиле.

Пијаца петком дуж улице

У таквој једној улици, са петоспратним зградама саграђеним 60-их и 70-их година прошлог века, уоквиреним терасама и са одржаваним ограђеним цветним вртовима и паркинзима уместо приземља, сваког петка се одржава пијаца - лаики. Шаренило свежег воћа и поврћа, маслина, сирева, буја испод сунцобрана постављених са обе стране улице која се прво пење, а затим спушта преко брда. Сувлаки се пече на роштиљу и мами купце мирисом, а гласни позиви продаваца да купе њихову робу, јер је најбоља а најјефтинија, оре се улицом. Има ту и свеже рибе и морских полодова, домаћих јаја, цвећа, кућних потрепштина, одеће. Углавном старији становници провлаче се вукући торбе на точковима, јер су улице дугачке, а они нису више у годинама да могу да носе тешке кесе.

За оне који воле шопинг, пролеће у Атини доноси и једну посебну драж — сезонске распродаје које се најчешће дешавају у мају. Туристи често неочекивано заврше са коферима пуним одеће и обуће коју нису планирали да купе. А шетња по радњама, уз повољне цене и сунчано време, али и када се изненада спусте јаки пљускови, може да постане право задовољство.

У Агији нема много продавница и бутика, али је зато добро повезана са оближњим Халандријем, где се на пешачкој зони налази велики број продавница – од грчких брендова до европских ланаца. Ни чувени Мол у Марусију, са малом Икеом, није далеко.

Агија Параскеви није туристички кварт. Нема музеја, ни чувених знаменитости, осим велике цркве Свете Петке на Доњој платији, која потиче из периода османске владавине Грчком, али има оно што туристи обично траже кад се уморе од разгледања — нормалан свакодневни живот, рутинске одласке на посао и вечерња окупљања становника на трговима.

У улицама Агије мирише опојни јасмин, а бугенвилије се спуштају низ зидове и балконе у раскошним слаповима пурпурне и ружичасте боје, претварајући сваки излазак из куће у мали визуелни празник.

Руже разних боја заустављају поглед, а борови, олеандери, лаванда и жбунови рузмарина, стварају амбијент медитеранских вртова, чак и у урбаном окружењу у близини главне авеније и жиле куцавице – Мезогиона.

Становници Агије често саде цвеће испред зграда и у приватним двориштима, па су чак и обичне улице испуњене бојама, мирисима, природним лепотама Средоземља, који се мешајући са још једним, овде омиљеним карактеристичним мирисом – кафом.

Док многи, углавном млађи, у рукама држе папирне чаше овог хладног напитка „за понети”, у баштама кафића седе „локалци” и густирају своју шољицу „грчке” кафе, у тишини погледом пратећи пролазнике.

Агија Параскеви нема rooftop барове као оне који се нижу по Монастиракију, Митрополеосу и Синтагми. Са кровова Агије не виде се ни Акропољ ни двадесетак километара удаљено море, али се види Атина као на длану, виде се планине на северу, које и у пролеће имају снега на врховима и види се бескрајно небо које предвече постаје наранџасто-љубичасто.

Агија Параскеви оставља утисак – али га не намеће. Она зрачи спокојем старијег човека који је све већ видео и зна када треба да се склони у тишину.

Пола сата од плаже

Око поднева, Агија мења темпо. Деца излазе из школе, комбији за доставу долазе и одлазе, звук многобројних мотора и аутомобила се појачава, али се све и даље одвија без много нервозе.

Из Агије метро води до мора. У Атини можеш да се возиш двадесетак минута и да стигнеш на неку од плажа.

Док се многи Европљани тек навикавају на крај зиме, Атињани су у мају већ увелико на мору. Градске плаже, попут оних у Палео Фалиро или Глифади, оживе већ у марту. Од раног јутра се тамо могу видети многи Атињани – од старијих људи који долазе на пливање и гимнастику у води, до породица са децом које долазе на песак и прве сладоледе у сезони. Вода је још увек хладна, али сунце увелико пржи и сви знају да је лето иза угла.

Није Атина најлепши град. Није ни најуређенији. Део око трга Омонија није препоручљив за шетњу, јер има наркомана и бескућника. Али Атина има мирисе који се памте. Има оне тихе тренутке кад не знаш да ли си сам или део нечег већег. И има места попут Агије Параскеви, где се не догађа ништа — али се управо зато догађа све.

Док у пекари купујем „кулури” (ђеврек посут сусамом) и кадаиф, шацујем да ли има врућих лукумадеса и размишљам да ли да у суседном локалу купим гирос, старији човек ме поздравља са „калиспера” и показује на свеже испечен слатки хлеб са махлепом и мастиком посут листићима бадема - тсуреки. На зиду стоји календар из 2019. Нико није журио да га замени.