Митови и заблуде кроз историју: Шта смо све учили погрешно
Од камених кругова неолита, преко величанствене Римске империје и сјаја ренесансе, па све до разарања у светским ратовима – европска историја је бескрајно богата и слојевита. Имена попут Александра Великог, Наполеона, Моцарта, Ајнштајна и Јулија Цезара одзвањају учионицама, енциклопедијама и документарцима. Ипак, оно што је често гласније од чињеница – јесу митови.
Кроз векове, историја је била више од науке: прича, пропаганда, политика и често – грешка. У жељи да се поједноставе сложени догађаји, улепшају јунаци или да смисао хаосу, обликовани су наративи који немају много додира са стварношћу. Митови се не стварају случајно – они задовољавају наше потребе за симболима, херојима и негативцима.
Многа знања из школских клупа, уџбеника или популарних филмова заправо су заснована на легендама, неспоразумима или намерном извртању чињеница. Нека су настала из политичких потреба, нека из жеље да се приче учине атрактивнијима, а нека су једноставно преживела векове погрешног тумачења.
Иако имамо потребу да поједноставимо комплексну прошлост, треба повремено застати и запитати се: да ли је оно што знамо – оно што се заиста и догодило?
Ево неколико најупорнијих историјских заблуда које смо учили, понављали, преписивалим, али ретко – преиспитивали:
Наполеон је био низак
Један од најчешћих митова је да је Наполеон Бонапарте био „мали човек с великим комплексом”. Истина је да је био просечне висине за своје време. Британски историчар Ендрју Робертс, у својој опсежној биографији „Napoleon: A Life”, пише да је француски војни лидер био је просечне висине од око 1,69 метара, али да су га Британци, тадашњи непријатељи, из пропагандних разлога, у карикатурама приказивали као патуљка и годинама неговали његову слику као „малог тиранина”. Овај мит је преживео до данас.
Викинзи су носили шлемове са роговима
Слика Викинга са шлемовима са роговима део је популарне културе, али је потпуно нетачна. Археолози из Националног музеја Данске јасно наводе да никакви рогови нису пронађени на оригиналним кацигама из доба Викинга. Рогати шлемови потичу из костима опера Рихарда Вагнера из 19. века, а не са бојишта Скандинавије.
Колумбо је „открио“ Америку
Још једно дубоко укорењено веровање тиче се средњовековне слике света. Кристофор Колумбо се често погрешно представља као „први европски морепловац који је стигао до Америке“. Премда је његов долазак имао огроман историјски значај, археолошки налази из L'Anse aux Meadows у Канади, као и нордијске саге, потврђују да су викиншки истраживачи, попут Леифа Ериксона, стигли до обала Северне Америке готово пет векова пре њега. Осим тога, милиони људи већ су тада живели на континенту, што читав концепт „открића” додатно доводи у питање.
Александар Велики је био грчки националиста
Александар Македонски се често посматра као симбол хеленске културе, али он сам није био вођен идеологијом грчког јединства. Његово царство било је мешавина култура, а како истиче историчар Робин Лејн Фокс, Александар је радо прихватао обичаје поражених народа – носио је персијску одећу, женио се Азијаткињама и укључивао припаднике локалне елите у своју управу – што му је донело више критика него похвала у самој Грчкој.
Крај Римског царства
Пад Западног римског царства 476. често се наводи као „крај“ Рима. Међутим, Источно римско царство, познатије као Византија, трајало је још готово хиљаду година, све до пада Цариграда 1453. године. Како пише историчарка Џудит Херин, Византија није била само продужетак Рима, већ витална и софистицирана цивилизација са сопственим идентитетом.
Марија Антоанета: „Немају хлеба, нек једу колаче”
Ова чувена реченица којом се, наводно, француска краљица подсмехивала гладном народу – вероватно никада није изговорена. Први пут се појављује у списима Жан-Жака Русоа, и то десет година пре него што је Марија Антоанета уопште стигла у Француску, па је вероватније да је постала жртва политичког спина уочи револуције.
Њутну је јабука пала на главу
Иако постоји анегдота која се преноси с колена на колено да је физичар Исак Њутн открио гравитацију када му је јабука пала са дрвета пала на главу, нема доказа за то.
Биограф Ричард Вестфол указује да је инспирацију можда и добио гледајући како јабука пада – али прича о ударцу у главу највероватније је резултат каснијег романтизовања његове биографије. Прича је вероватно преувеличана да би објаснила сложен научни концепт на једноставан начин.
Леонардо да Винчи је био неуспешан сликар за живота
Леонардо је данас синоним за генијалност, али се често каже да је за живота био несхваћен. Истина је, међутим, да је његова ренесансна слава била део његовог живота. Према речима Валтера Ајзаксона, аутора биографије о Леонарду, он је био високо поштован уметник и изумитељ, миљеник моћних италијанских породица и краљева, укључујући и француског владара Франсоа Првог.
Борбе гладијатора
Један од најкрвавијих митова односи се на гладијаторе у старом Риму. Филмови и стрипови приказују их као робове који се брутално боре до смрти пред царем и народом. Међутим, како наводи немачки археолог Харалд Борн, већина борби није се завршавала смрћу.
Гладијатори су били високо обучени борци, често славне личности свог доба, а њихова смрт била је скупа – власници нису желели да губе улагање.
У том смислу, публика у Колосеуму више је личила на посетиоце модерног спортског спектакла него на крвожедну руљу.
Сукоб Тесле и Едисона
Још један упоран мит тиче се Николе Тесле и његовог тобожњег сукоба са Томасом Едисоном, који се обично приказује као борба генија против корумпираног бизнисмена. Иако је сукоб између истосмерне и наизменичне струје био стваран, сам однос двојице научника био је знатно нијансиранији. Тесла је, у ствари, на почетку радио за Едисона и ценио његову упорност, док је Едисон Теслу сматрао талентованим, али „тешким” карактером. Ривалство је делимично појачано каснијим интерпретацијама и холивудским поједностављивањима.
Инке су биле дивља племена
Митови прате и велике цивилизације. Инке се, на пример, често замишљају као дивља племена која су неочекивано пала под налетом малобројних шпанских конквистадора. Савремена истраживања антрополога, попут Чарлса Мана, откривају да је царство Инка било изузетно организовано, са софистицираним системом путева, администрацијом и централизованом економијом. Њихов пад био је последица сложене комбинације болести које су донеле европске силе, унутрашњих сукоба и стратешких грешака – а не пуке војне силе.
Мит о краљу Артуру
У историјским митовима нису изостављени ни средњовековни Енглези, код којих је мит о краљу Артуру преживео стотине година. Иако не постоје чврсти докази да је Артур икада постојао као конкретна историјска личност, његова фигура се развијала кроз векове као мешавина келтских легенди, хришћанских вредности и политичких потреба.
