Пудлице најомиљенија раса
Ипак, број паса је скоро преполовљен, а број штенади је пао на трећину у односу на деценију раније. Мећу купцима кућних љубимаца влада раслојавање, док једни гледају да купе што јефтиније, други не жале пара за штене с „пореклом”
Ово је година када Кинолошки савез Србије слави стогодишњицу постојања. Време јубилеја, али и пресабирања за многе одгајиваче расних паса. Пандемија вируса корона је смањила потражњу купаца из европских земаља, а рат у Украјини је додатно погоршао „бизнис” који је у претходној деценији био у великом успону у Србији.
Кинолошки савез је успео да сачува готово све изложбе које су и раније одржаване, и то у сваком већем месту, али последњих неколико година било је и отказивања изложби због малог броја пријављених учесника. Тренутно је на снази и забрана доласка паса из иностранства на наше изложбе, одлуком надлежног министарства, због појаве слинавке и шапа.
Опада број штенаца
Такође, све је теже наћи спонзоре јер свака изложба кошта. Рачуница каже да би се једна изложба исплатила треба да буде пријављено око 200 до 250 паса. А то није лако постићи јер од новца који плаћају излагачи за своје љубимце треба купити пехаре, исплатити дневнице судијама – оним из иностранства и преноћиште – одвојити новац за шишање траве, прскање крпеља, комуналну службу, редаре… Чак се и у Београду одустало од две велике међународне изложбе због скупог закупа сајамских хала.
Пре мање од десетак година у Србији смо имали око педесет хиљада годишње издатих родовника, више него све околне земље заједно. Ветеринарске ординације почеле су да се оријентишу на кућне љубимце, цветала је и производња хране, отварали су се салони за шишање и улепшавање паса за изложбе, појавила су се и нова занимања, хендлери, односно водичи паса у оделу и кравати у изложбеним ринговима.
Сада је, кажу кинолози, у најмању руку, овладала стагнација.
– Број паса је скоро преполовљен. Број штенади је пао на трећину. Изгледа да ратови који су се десили утичу на све нас. Број изложби је према програмима остао исти, али број паса на тим изложбама је сада мањи него што је био – каже др Махмуд ел Дагистани, генерални секретар Кинолошког савеза Србије.
Иако се неке изложбе отказују, планови се нису мењали, па у 365 дана у години има исто толико убележених кинолошких смотри. То нису само националне и међународне изложбе у лепоти и екстеријеру, већ и утакмице птичара, ретривера, гонича, шпанијела, јамара, школованих службених паса, „специјалке” за радне псе, ловачки куп и друге.
– Све у свему морамо да будемо задовољни с обзиром на тренутну ситуацију. Ми смо по подацима чак и добри у односу на друге земље, прошле године имали смо успешну годину с манифестацијама, поготово у раду птичара. Пси из Србије освојили су пет пута светско првенство, па смо као репрезентација доживели и да нам се пет пута свира национална химна – каже Дагистани.
Издавање педигреа бележи пад. Уместо педесетак хиљада родовника, како је било некада, претпрошле године наш кинолошки савез издао је 37.500 педигреа, а лане 36.817. Први пут, према речима нашег саговорника, откако се издају педигреи најпопуларнија раса на нашем тржишту је пудлица, а на другом месту немачки овчар, који је дуго држао примат. Велике расе, показује статистика, бележе пад последњих година, као на пример добермани и ротвајлери. То су захтевне расе с којима треба пуно искуства и више новца. Мале расе које се држе у стану су лакше за одржавање и не траже толико шетње и других обавеза.
Одгајивачнице на гласу
Један од разлога пада издатих родовника за штенце је вероватно и тај што купци сада мање траже штене с „папирима”, јер је онда цена значајно мања.
Проблем с продајом на иностраном тржишту је и тај што пас може да се извезе у иностранство тек с непуних седам месеци зато што смо ми земља у којој беснило није искорењено. За наше одгајиваче важе друга правила. Рецимо, да се са 3,5 месеци старости штенета уради ТИТАР тест на антитела и тек после још три месеца стиче се право за легалан извоз у земље ЕУ, а одскоро и за САД.
Како се пробити на инострано тржиште објашњава нам подробније Горан Шаренац, председник Кинолошког друштва Нови Београд.
– Прво, услов је бити препознатљив у свету кинологије. А то се постаје ако сте освајали са псима награде на међународним изложбама или „специјалкама” за поједине расе. Важна је и реклама па неки почну оглашавање пре него што добију штенце, а неки раније најаве да ће парити своју женку или мужјака. И мужјак и женка морају бити познати у кинолошким круговима. Затим се уз слике оца и мајке најављује да су се малишани оштенили и узимају резервације. Упоредо се и проверава да ли су купци озбиљни, и да ли ће наставити да усавршавају линију.
Он примећује да је последњих година дошло и до својеврсног диференцирања паса. Велике су разлике у ценама за поједине расе. Пудлице се могу купити за 500 евра, али и за 3.000 евра. Белгијски овчари иду од 50 евра до 1.200 евра, а најчешћа цена је око 500 евра.
– Већ у Мађарској за белгијске овчаре цена је од 850 до 900 евра. У Италији је 1.300–1.400. у Финској близу 2.000 евра. Многи не испуњавају стандарде, посебно малиное, па им је зато и цена нижа. Као код аутомобила, и код паса треба повести некога ко се добро разуме, да ли је раса оригинална или не. Најбоље би било да је то кинолошки судија који познаје стандарде. Важно је и да је одгајивачница регистрована и у АПР и у Кинолошком савезу Србије, као и у Управи за ветерину, и да је добила заштићено име од међународне кинолошке организације – каже наш саговорник.
Он додаје да то гарантује одређену сигурност, али су онда, наравно, и цене веће, мада је мања вероватноћа да ће бити неки „лажњак”. Нажалост, још има примера да неки несавестан одгајивач и не вакцинише све штенце, али времена се мењају.
– И код нас ће правила која важе у развијеним земљама доћи за две до четири године, да регистроване одгајивачнице буду на гласу. Исто тако ће бити и са чувањем паса, ако постанемо богатије друштво. Богатији ће давати своје псе само у овлашћене пансионе на чување, иако ће плаћати три пута скупље него сада, код нерегистрованих пансиона, али неће хтети да ризикују – истиче Горан Шаренац из Кинолошког друштва Нови Београд.
Забрана за кратке њушке
Друштва за заштиту животиња и „зелене” организације у неким земљама ЕУ залажу се да се пси с кратком њушком генетски измене, да не би имали проблема с дисањем. Иако ове расе постоје већ дуже од двеста година, у Холандији, Финској и Норвешкој им је забрањено учешће на изложбама. Реч је о енглеском и француском булдогу, мопсу, пекинезеру и још неким расама.
Ово је изазвало доста противљења код одгајивача јер они сматрају да узроци нису у самој раси већ у „штанцовању” штенаца.
– Ови пси су били јако популарни па су их неодговорни одгајивачи производили у великом броју. То је довело до честих болести непаца и сужених њушки. Због тога неки примерци отежано дишу. Није решење у променама изгледа расе и продужетку њушке већ треба спречити „штанцовање”. Ове измене само ће угрозити савесне одгајиваче који деценијама усавршавају линије – каже Марио Буњевац из одгајивачнице „Од куће Дон”, познатој по француским булдозима.
У једном солитеру и по 30 кучића
Све је више градских, стамбених паса, који попримају друге особине од дворишних. Они се сусрећу са станарима, с децом, с другим псима па се све више указује потреба за социјализацијом. У неким солитерима живи по триста становника и тридесетак паса. Отуда је све више оних који организују обуку, а међу њима је и Кинолошко друштво Нови Београд.
– Социјализација траје три недеље, а доста пажње се посвећује и самим власницима, чак и више него њиховим љубимцима. Важно је да цела породица буде усаглашена и да издаје исте команде да се љубимац не би збуњивао. Ако сваки члан породице има своја правила, пас ће бити фрустриран а не социјализован – каже Горан Шаренац.
Жути гонич – нова раса
У свету су признате три наше расе: српски гонич, српски тробојни гонич и шарпланинац. Тренутно смо у фази признавања још једног гонича чији је назив – српски жути гонич. То је тежак и дуготрајан пут, између осталог потребне су и ДНК анализе, али се надамо да ћемо доћи до циља и добити још једну домаћу расу – каже др Махмуд ел Дагистани.
