И Вреоци имају Ромеа и Јулију

Село Вреоци, лазаревачки крај, шест година од завршетка Првог светског рата. Ране још нису зацељене, али се морало живети и грабити даље. Ратници су пушке заменили плугом и мотиком, а они које је код куће дочекала породица борили су се да преживе, да обрађују плодну колубарску земљу, не би ли прехранили нејач и своје најближе. Неки су, као каплар Драгутин Пурко Пантелић, још били у униформи, намеравајући да се жене, заснују породицу, имају потомство и да буду узорни домаћини.

Био је леп, наочит момак. Имао је, како се обично говорило, и стас и глас, а пре свега дар да лепо свира виолину, по чему је знан у целом крају. На игранкама, свадбама, крштењима и весељима девојке су га гутале очима. Узвраћао им је осмехом. А, онда је угледао њу, прелепу Лепосаву Радојичић. Више је није испуштао из видокруга. Договорили су се да је сачека код места познатије као Иванова крушка. Била је то љубав на први поглед и љубав за цео живот.

Отац газда и домаћин

Била је јесен 1924, лепа, топла, сунчана.

– Немамо шта да чекамо – био је изричит Драгутин.
– Узећемо се најдаље следећег пролећа.

Нису претпостављали да ће на пут њиховој љубави стати отац Милоје који је водио породичну задругу. Кад се повела реч о свадби и браку, сиктао је од беса:

– Мене сте требали да питате! Не може и квит!

Шта се после догађало, многи су истраживали и о томе писали, међу којима лазаревачки новинар Драгољуб Гане Ђорђевић, вреочки хроничар Зоран А. Антонијевић и песникиња и сликарка Снежана Д. Поповић.

– Прича је истинита. Нису могли да прихвате болну истину да је неко против њихове љубави и брака и да од Милоја неће добити благослов – преноси Антонијевић до сада прикупљена сазнања о двоје младих. – Зато су одлучили да и у смрти остану заједно. Кренули су ка оближњој њиви. Он је у џепу понео бомбу, која је била скривена између кошница с пчелама.

У њиви, на међи, зауставили су се поред Иванове крушке, коју је време одавно оборило. Сели су на полутруло дебло. Између себе су ставили бомбу. Драгутин је активирао бомбу... Био је 29. децембар 1924. године.

– Лепосава је имала удату сестру, у кући која се налазила близу Иванове крушке. Ту су се, каже предање, мој деда и она упознали, тајно састајали, а ту су се и растали – приповедао је, једном приликом, Горан Пантелић, унук Драгутиновог рођеног брата Витомира.

У џепу младићевог капута пронађено је опроштајно писмо. Написао је, истовремено остављајући опоруку, оцу и родбини: „Желимо да нас заједно сахраните, тако што ћете ковчеге прорезати, а наше руке увезати везеним пешкиром, за сва времена да се додирују.” До гробља, гласио је даље завет, требало је да их прате две музике, оркестри у којима су Пурко и његов брат свирали широм колубарског краја. Како је Драгутин пожелео и написао, тако су Пантелићи и урадили, испунивши му последњу жељу. Повезали су им руке пешкиром, а ковчеге су упоредо однели до заједничког гроба на сеоском гробљу у Вреоцима.

Раздвојени због сеобе

Драгутинов отац Милоје, глава задруге коју је годинама водио и очувао, био је успешан домаћин, али прилично својеглав. Желео је да се за све он пита. Љутња што је син хтео да доведе младу мимо његове воље није га напуштала чак и кад му је неко дошапнуо о њиховим намерама. Остала је и прича да Милоје, кад су донели синовљево разнето тело, није дозволио да га унесу у кућу, јер је осрамотио породицу, већ у кућу брата Драгутина, која је била одмах уз задружну, и да је пушком растеривао све који су хтели да изјаве саучешће.

– Нема сачуваних фотографија несуђених младенаца, али је остала прича да су били створени једно за друго – подсећа Антонијевић. – Као млади каплар, Драгутин је дошао на одсуство да с укућанима прослави Божић и крсну славу Св. Стефан и да види своју вољену, али кад се сусрео с љутитим оцем, преломио је у својој души... Испод Иванове крушке активирао је, ударивши о камен, бомбу „крагујевку”. Настрадао је на лицу места, док је девојка поживела до вечери, а онда подлегла ранама од гелера.

После много деценија испоставило се да вечне куће Драгутина, Лепосаве и још око 9.000 Вреочана ипак нису вечне. Пошто, по прорачунима стручњака РЕИК „Колубара”, испод села и сеоског гробља леже огромне наслаге угља, довољне за наредних 50 година, одлучено је да се исели и село и гробље. Суморна је и судбина Иванове крушке: од погибије двоје младих, с ње нико никад није убрао плод, тај део њиве се никад није орао, дебло које је пало нико није желео да исече за огрев. Оно је било једини траг и својеврсни споменик једне несрећне љубави.

Драгутин и Лепосава сада почивају на новом гробљу Црне Међе у Шопићу.

СКУПО ПЛАЋЕН ПОНОС

Кад је погинула од бомбе, Лепосава је имала 22 године (на споменику пише да је поживела 24). За собом је оставила сестре Ивану, Драгосаву и Спасенију, а Драгутин сестре Лепосаву и Персиду и браћу Миленка, Милутина Левака (кога је учио да свира виолину) и Витомира. Зоран А. Антонијевић у својој архиви има матичне књиге рођених Вреочана у којима је уписано да је Лепосава рођена 13. јула 1902. у Цветовцу, а да је крштена исте године 17. октобра.

Из Пантелића фамилије бирани су кметови села, па можда и отуда тако велика строгост и гордост „да Лепосава није одговарајућа снаха”. Богатство које су имали није сачувано, а невина крв је узалудно проливена.

ОСКУДНИ ТРАГОВИ

Вреоци су лепо место поред реке Колубаре које на овим просторима постоји бар неколико стотина година (помиње се још 1528. у турским тефтерима). Нема много старих писаних извора, ни докумената о насељу, иако је то била црквена општина за села Вреоци, Медошевац, Велики Црљени и Цветовац, а и административна све до 1953. године.