Искра лепоте у филиграну: сведочанство српског златарства
Злато, дијаманти и драго камење одувек су били више од украсног предмета симбол су вредности, статуса, лепоте и занатске вештине. Иза сјаја накита, који данас често доживљавамо само као визуелни утисак, крије се слојевита прича. О њој сведоче предмети из збирке Етнографског музеја у Београду, али и речи музејског саветника Јелене Тешић Вулетић.
„Данас најчешће гледамо накит кроз излог, бирамо оно што нам прија оку и ту се све завршава,“ рекла је Јелена Тешић Вулетић додајући да је накит много више од тога. Он је одраз начина живота, друштвених односа, обичаја, историје и културе. Сваки комад има своју причу.
Једна од техника која најбоље осликава дубину тог наслеђа је филигран, фина и захтевна метода обраде племенитих метала, присутна на нашим просторима вековима.
„Филигран се изводи утиснутим или увијеним сребрним и златним жицама, које се обликују у разне орнаменталне и цветне мотиве. Он захтева изузетну прецизност, стрпљење и посвећеност, али и велику уметничку имагинацију,“ објаснила је Тешић Вулетић за Магазин и истакла је да је техника филиграна позната још у древним цивилизацијама.
Проводећи нас кроз историјску призму, Тешић Вулетић осветљава дубоке корене филиграна, истичући да се ова изузетна техника јавља још у микенској култури, Троји, на Родосу и у Ефесу, цвета код Етрураца, достиже свој врхунац у античкој Грчкој између V и VII века п.н.е., а потом се преноси кроз ранохришћански период, средњи век и време Османлија, да би у Србији опстала као жив занат све до почетка 20. века.
Када говоримо о Србији и зборци Накит Етнографског музеја У београду, посебну пажњу привлачи прстен из Приштине, израђен крајем 19. века. Прстен је навабљен за поттребе прославе стогодишњице Карађорђевог устанка 1906. године и филигранском израдом и симболичном вредношћу сведочи о дубокој повезаности занатске уметности и националне историје.
„То је типичан пример филигранског прстена са главом у облику цвета, направљеном од неколико розета постављених у круг и једне у средини“, додала је Јелена Тешић Вулетић.
Још импресивнији су примери филигранских наруквица, посебно оних које су прављене за Светску изложбу у Паризу 1900. године.
„Пиротски кујунџија Стојан Петровић израдио је наруквицу састављену од десет елипсастих плочица повезаних у целину, са цветном розетом у средишту. То је предмет у којем се преплићу занат, лепота и идеја о представљању Србије свету,“ нагласила је Тешић Вулетић.
Другу наруквицу, такође за Париз, израдио је познати београдски златар Радован Пашковић. Она је сачињена од пет сегмената у облику расцветалих ружа, израђена од сребра са воденом позлатом.
„Након изложбе, обе наруквице су поклоњене поклоњене Етнофраском одељењу Народног музеја у Београду, а након тога издвајањем Етнографском музеју у Београду. То су предмети који имају не само естетску и занатску, већ и репрезентативну вредност,“ објаснила је Тешић Вулетић, која данас води збирку „Накит“.
Она је истакла да је суштина читаве приче то да је филигран умеће које буди сећање.
„Некада је довољан само један поглед на такав накит да се у женским очима појави искра, а у души мир. То је накит који говори. Он није само леп он памти.“
Тако филигран, као симбол умећа и лепоте, и данас сведочи о временима када је свако зрнце сребра било обликовано са пажњом, стрпљењем и поштовањем према традицији. У времену површних утисака и брзе моде, он нас подсећа да је лепота некада долазила из дубине из руке, из душе, из заједничког културног наслеђа.
