Песник ког се завичај не сећа

Чињеница је да за поједине песнике између два светска рата данас мало ко зна или површно сазнаје тек кад их покоји трагач извади из нафталина. Међу таквима је (остајемо на песницима таковског краја) Рајко Јаковљевић Галичевац, донекле Владимир Луњевица и, свакако, Веселин Филиповић Брезнанац. Последњем није ишло наруку ни то што се током Другог светског рата затекао на оној страни која није имала прилику да, кад је „мач легао у корице”, пише историју.

Мало се шта може докучити из Брезнанчеве биографије, мало шта више од онога што је сам написао на почетку своје једине збирке Љубав живота. Рођен је, према податку из више извора, 1908. године у Брезни, „селу крај Такова, под кровом некада газдинским, сада у пропадању”. Никога данас живога нема у његовим Филиповићима ко је чуо за песника Веселина.

У сеоској месној канцеларији нађосмо књигу рођених с почетка 20. века и у њој да је Веселин Филиповић рођен 10. децембра 1907. године, да је рођен пре подне, као прво дете (вероватно и једино) у оца Добросава и мајке Радојке. Крштен је 10. јануара 1908, а крштење и упис у књигу, под редним бројем седам, обавио је свештеник Б. Јаковљевић. Кумовао је Веселин Васиљевић из суседног села Леушићи, наденувши новорођенчету своје име. Довољно тек да исправимо годину рођења, будући да смо увек наилазили на податак да је рођен 1908. Дан рођења, 10. децембар, уписан је по јулијанском календару, по грегоријанском би то био 23. децембар. Могуће је да је датум крштења касније узет као датум рођења.

У најкраћем, животни пут је В. Ф. Брезнанца водио из Брезне у Чачак, па у Београд, па поново у Чачак (село Кулиновци) и Брезну, у којој „родног крова више није било”, и најзад поново у Београд. Још је у лето 1944. године писао поезију и пригодне чланке и објављивао их у периодици недићевске оријентације, а онда му се губи траг. Има наговештаја да је погинуо (стрељан) при крају рата, у времену кад се и за мањи грех од Брезнанчевог (сарадња у недићевским гласилима) губила глава.

Додатак имену и презимену „Брезнанац” вероватно је сам дописао и понегде се њиме користио као презименом (на пример, у поменутој збирци), изостављајући „Филиповић”. Радомир Константиновић наводи да се песник потписивао као Брезнанац од 1941. Лако се установљава да је податак погрешан јер на насловној страни збирке Љубав живота, штампане у јануару 1938. године, аутор је Веселин Брезанац, а његов уводник Корени моје поезије, написан 23. децембра 1937. године, потписан је са В. БР. Необично је (кривица је, рекли бисмо, словослагача и коректора) да је из презимена изостало једно слово „н” које, с обзиром на корен изведенице (Брезна, село у Србији, а не Бреза, рударска варошица у Босни), никако није смело да изостане. Да је испадање „н” учињено мимо песникове воље, доказ је и примерак збирке, вероватно један од ретких сачуваних, који држимо у рукама, a који је Веселин Филиповић својеручно, пером и мастилом, посветио нама непознатом „Жики Јовановићу братски, 1-I-39”, потписавши се са „В. Брезнанац”. Аутор првог осврта на Љубав живота Боривоје С. Стојковић у београдској „Правди” очито није боље познавао песника, јер је сваки пут, укупно 13 пута, написао „Брезанац”. Није му помогло ни то, како сам написа, што смо „г(осподина) Брезанца сретали и по извесним часописима” да тачно упамти надимак.

Мучна озбиљност живота

Представљајући прву Брезнанчеву збирку, заједно са збиркама још двојице песника, Љубомира Н. Сундића и Душана Анђелковића, Стојковић истиче да оне привлаче пажњу „као непосредна верна сведочанства о савременој младости”. Она је песимистичка, али њен песимизам није подстицајан, спутава младост и чини да се песник „замонашује пре времена”. Приказивач издиже Брезнанчев таленат изнад друге двојице, али му је поезију „освојила потресна, суморна и мучна озбиљност живота”. „Г. Брезанац је даровита песничка младост која је спрегла, зауздала своје изражајне силе”, закључиће Боривоје С. Стојковић.

Унеколико се са Стојковићем подудара Р. Константиновић у Бићу и језику. Константиновић је карактерише овако: „То је досада ређања стихова, успореног и опрезног (у ’рационалности’ опрезности), у туробности и погружености која је неумитна у овом говору уједначено-монотоном, унапред познатим ритмовима конвенционалне (унапред познате) речи, чак и онда када би то имао да буде говор дивљења...” Наравно, Константиновић није пропустио да „потцрта” Филиповићеву сарадњу у листовима Недићеве „светосавске” Србије, у којима, усред ратног крволиптања и разарања, Брезнанац пева о Србији „као узаврелој кошници орача и жетелаца чија песма не престаје”. А само неколико година раније песник је био сарадник левих часописа „Нова литература” и „Стожер”. (Додајмо да је објављивао још и у сарајевском „Прегледу”, загребачкој „Младости”, Српском књижевном гласнику, новосадском Годишњаку Матице српске за 1938, „Стварању”, „Јужном прегледу” и још неким часописима и листовима. Прву песму је, са 15 година, објавио у београдском „Венцу”.)

Није лако са оним чиме располажемо да објаснимо како се један левичар „преобразио у недићевског стихотворца”. Јер певао је Брезнанац о борцима Шпанског грађанског рата и фашистичким жртвама и поентирао сликом недвосмислене осуде: „Баш је био дан лепе шпанске јесени / када је разореним улицама Лериде / најкукавичкије и најсвирепије убиство / угасило ведре очи невиног детињства.” Лерида је каталонски градић који је доживео судбину Гернике у Баскији.

Не тврдимо да је Брезнанац икаква изузетна појава у нашем међуратном кругу песника покрета социјалне литературе, али тешко је отети се утиску да Константиновић није могао да побегне од стереотипа који је, деценијама, важио за писце „грађанске провинијенције” или оне који су се нашли на „погрешној страни” (случај Филиповићевих земљака Момчила Настасијевића и Драгише Васића то потврђује). Радомир Константиновић пребацује В. Филиповићу смиреност која напредује заједно са смрћу (курзив Р. К.), која је све већа како, из године у годину, рат одмиче. Шта значи тада идеализована слика земље у којој „још таласава житна мора стоје / и над њима жарке зоре плаве”.

Најзад, овај оцењивач Брезнанчевог дела налази, у скромном опусу, једну песму којој нема мане и која није лажна, није у раскораку између суштинског и вербалног слоја. То су Рибе, за дивно чудо настале и објављене у рату. Јесте она „и даље конвенционално безбојна и хладна реч причања у стиху, али [...] то је, можда, и најбоља песма Веселина Филиповића”. Константиновић у овој песми налази приближавање песника, после ода орачима и жетеоцима у рату, сопственој истини. Рибе у песми су симбол „дубоко и безизгледно скривеног бића, симбол који ће оно да открије, али већ ишчезавајући”. Готово да се сагласисмо са Р. Константиновићем да је песма о рибама у пијачном акваријуму, испевана у дванаестерцу, снажног драмског набоја, примерена времену настанка. Она нас је већ једним од првих стихова песме („Беспослена деца улицом кад ходе”) подсетила на Бодлеровог Албатроса („Докони морнари на палуби брода”).

Бег од атмосфере детињства

Покушаћемо, према свом знању и умећу, да укратко оценимо поезију В. Ф. Брезнанца у збирци Љубав живота и неколико песама насталих и обелодањених у рату. Веселин Брезнанац је у уводнику једине збирке Корен моје поезије навео неколико биографских одредница које су морале утицати на његову поезију. Веза између живота и стваралаштва није пука флоскула, па у покушају бољег схватања поезије В. Ф. Брезнанца, укључујемо биографско-психологистичку узајамност, штавише као пресудну. Пише: „Памтим прве године свога детињства, које су биле у знаку родитељских размирица, болне.” Тек је ушао у седму годину „када су, једне лепе летње ноћи, с леве стране мирне Саве, топови смртоносном ватром засули Београд”, потом бежанија, ноћи осветљене пожарима, болница, најзад поново у завичају „који сам тек сада осетио, али невеселог, под грмљавином сувоборског бојишта” (1914. година, прим. Б. Л.) – „бескрајне, гладне, умртвљене године окупације у Брезни”. Осетљив каквим га је Бог дао, Брезнанац реагује незадрживим, болесним сентиментализмом (његова опаска) и у 16. години објављује прву песму у београдском „Венцу”. То стање га држи до 1929, када у песнику настаје „борба тешка, грозничава, борба често тужна и ослободилачка”, која је, каже, „родила и ове песме”.

Међутим, ни те „ослободилачке” песме за „усправни, ведри живот човека” нису без сентименталне нити повређенога. Она се провлачи упркос свему, а откривамо је у уметном, самонаметнутом напору да побегне од атмосфере детињства, рекосмо већ какве. Брезнанац слика детињство какво је требало бити, а није (Дани детињства); слави послератне бразде: „После дугих, свирепих мразева [...] / устаје поново измучени човек” (Мирис земље), али неубедљиво. Животне прилике су у песнику засејале непремостиву двојност: стална опседнутост завичајем („Са зажареног асфалта београдског [...] / поздравља те ведро човек”) и, истовремено, стално бекство, може се рећи и страх од завичаја („Куда је отишла жеље за повратком?”). Песник се више година после рата пита да ли је завичај „још пун очаја као деветстопетнаесте” (сви стихови су из песме На домаку завичаја). Баш чудно, али и схватљиво. Песник не одустаје – у песми Таково кличе „Србији вечитој” и кити апотеозу селу („Здраво, мрка, брезнанска брда!”).

Већина песама у збирци је са социјалним примесама, а карактеристичне су Два човека и Песма печалбара. Прва је успели контрапункт на тему односа село–град: сељак завиди раднику, а радник сељаку, несвесни обојица да су жртве експлоатације. Песму смо схватили као implìcite позив да их заједничка беда уједини. Снажнију осуду неправедног друштвеног status quo песник је изрекао у песми Умирање у предграђу 16, али она није уврштена у збирку. На контрапункту је, но мање сретно, заснована и песма На концерту. Док слуша Баха, Купрена, Моцарта, песник размишља о својим рођацима у селу који певају „као да урлају”. Неуспела, ругалачка песма, и ваља претпоставити да Брезнанац, посрамивши се пред „одабраном публиком”, није знао за вредности народне песме и напева.

Збирка садржи и неколико Брезнанчевих љубавних песама на које се Р. Константиновић посебно обрушио, јер се уместо „јединства стварности и љубави [...] јавља дуализам у коме је стварност не-љубав, а љубав не-стварност”.

Једва видљиво урезано име

У Брезнанчевом ратном стихотворству готово да не налазимо песму која би „мирисала” на трагичности погибељи и рушилаштва. Злочин у Лериди је безмало изузетак и антиратни је манифест, испуњен сликама рушења и смрти у дану једног „благог каталонског новембра”. Песник, попут Гетеовог јунака Вертера и извесне госпођице Б., фантазира „о сеоским сценама непомућене среће” – њих двоје како би изишли из метежа и граје, а наш песник како би потиснуо свеприсутну крваву јаву. Наслови песама до којих смо дошли о томе сведоче: Орачи, Сејач хлеба, Онај који ради, Шумски извор, Жетва, На пољима земље своје, Растанак са селом, Бродари... Све су „похвале работницима на житним пољима, химне раду и труду, јер ’Онај који ради близак је божанству / и достојну пошту одати му треба’ (Онај који ради).

Ако је строги Р. Константиновић игде био у праву, онда је то при карактеризацији домета Брезнанчеве ратне поезије. Данас би то били наивни хвалоспеви са мало вештине и повише пристрасности написани – више као чињеница која сведочи чиме се аутор бавио и како, мање као књижевноуметничка вредност. Нема сумње, његове ратне песме трпе пропагандни атрибут, писане су с намером па су, самим тим, превише узмакле пред свим оним што написано чини поезијом.

Закључујемо да је Брезнанчева поезија, створена после збирке Љубав живота, вредна само као податак, али да песме из збирке, иако нису у бољој половини српског песништва, сведоче да Веселин Филиповић, алијас Брезнанац, није заслужио потпун заборав. У њима је испољио и дара и песничког заната, баш као што у потоњим – сад већ знамо зашто – та својства нису могла да дођу до изражаја.

Најзад, шта је од песника Брезнанца остало још у његовом завичају? Један примерак једине збирке у библиотеци Музеја рудничко-таковског краја и... На брезнанском гробљу Ражина надгробни белег са избледелом фотографијом на порцелану и једва видљиво урезано име и презиме песника. Од сећања његових Филиповића и сељана Брезне – ни трага.