Минхенски масакр уживо

ФИЛМ

Дејан Петровић

Већ је уврежено опште место постала чињеница како је први глобални медијски ратни догађај био „рат у (персијском) Заливу” почетком 1991. године, који је читавим својим кратким током преношен готово уживо и даноноћно у програму тада водеће кабловске ТВ станице Си-Ен-Ен. Ново филмско остварење које потписује швајцарски режисер Тим Фелбаум доводи горе наведену тезу у сумњу. Згодно и пригодно дочекавши светску премијеру у Венецији баш у олимпијској години, неколико месеци касније евокација драматичних догађаја на Олимпијским играма 1972. године у Минхену, под називом „Пети септембар”, сада је доступна за гледање и нашим гледаоцима у редовном биоскопском репертоару. Читаве две деценије пре (првог) ирачког рата планету су потресле шокантне терористичке акције палестинских командоса који су отели групу израелских спортиста усред Игара и у замену за њихов живот захтевали ослобађање читаве две стотине њихових сабораца из казамата у Израелу. То је догађај веома добро познат и нашироко описиван у тадашњој штампи, књигама и бројним уметничким делима. Оно што издваја Фелбаумов филм јесте ракурс из ког посматра тадашње догађаје.

Изузев неколико уводних сцена када се из архивских подрума извлаче сачувани телевизијски записи са отварања и најаве ОИ у Минхену, читава радња одиграва се унутар просторно малог студија, што овом филму придаје камерни карактер. Тадашњи контекст је сажето, али веома ефикасно оцртан и без његовог разумевања нећете у потпуности моћи да разумете овај филм. Послератна Западна Немачка, као огледно добро капиталистичког блока, свим силама настоји да са себе одбаци последње остатке колективне одговорности и кривице за све ужасе Другог светског рата и да се уклопи у модерне светске токове. Амбициозно замишљене и реализоване Олимпијске игре омогућиле су до тада најбоље, готово незамисливе техничке могућности, па су многоструки преноси спортских збивања, уз помоћ сателита, у реалном времену стизали до својих гледалаца на свим континентима. Најважнија спортска редакција јесте америчка станица Еј-Би-Си, која првих дана ефикасно и експедитивно обавља свој медијски посао. Међутим, вишеструки пуцњи који од‌јекују из оближњег олимпијског села за сва времена ће променити (мировну) историју овог покрета који је, у модерном добу, обновио Пјер де Кубертен.

Реално и надреално

Прве информације говоре о једном убијеном и двоцифреном броју отетих израелских такмичара, а наши протагонисти аутономно одлучују да покушају да уживо у етар пренесу развој и расплет неочекиване ситуације. Један од многих проблема у том циљу произилази из саме природе њиховог посла: наиме, они су спортски новинари, не превише упућени у политичка збивања свог времена и из њихове (прекоокеанске) централе стижу захтеви да информативна редакција тог канала покрива наредне сате програма. Тако је неколицина уредника стављена пред тешку дилему: предати овај део нежељеног посла за то обученим професионалцима који се налазе далеко и могли би га одрадити с упитном стопом успеха или додатно ангажовати све своје унутрашње капацитете и искористити (за то) повољну околност што се већ налазе на лицу места, такорећи прекопута самог напада, и директно urbi et orbi преносити збивања. Као што читалац већ очекује, избор је пао на ову другу алтернативу и, како се то каже, остало је историја.

Тешка и масовна те статична студијска камера, уз подоста труда, износи се пред смештајне капацитете спортиста и претвара у мобилну. Уместо емитовања бројних дневних догађаја, на свом званичном каналу укључују се у пренос талачке кризе, а неколицина ударних новинара изгара у жељи за историјским успехом – првим живим преносом неког терористичког догађаја! У томе ће напослетку, уз мноштво разумљивих несналажења и грешака, и успети. На примедбе организаторима о зачуђујућем одсуству снага реда одговара се већ пословичном немачком жељом да светска јавност не види поново њихове оружане снаге на делу, а након већ отпочете кризе на поприште сукоба шаље се необучена локална полиција са неадекватним наоружањем, а – апсурдима овде није крај – за то обучена и више него довољно наоружана војска, према Уставу, нема дозволу да реагује! Тако њихова најгора мора, у за то најгорем могућем тренутку, када су очи читавог света уперене ка Минхену, почиње да се остварује: усред Немачке поново се убијају Јевреји! Овога пута не из расних него из неких других разлога, али такве кларификације остају слаба утеха домаћинима. Тихи херој читаве операције из другог плана постаје преводитељка са немачког (која га једина од свих у редакцији говори) Маријана, у тумачењу изврсне и домаћој филмској публици из рецентног остварења „Зборница” веома добро познате Леони Бенеш. Она ће, осим својих примарних преводилачких задатака, показати и завидне новинарске способности и велико је питање какав би се успех остварио на крају без њених напора. Симптоматично је било то да док се талачка криза налазила у свом пуном јеку и док је у тим тренуцима без даха посматра готово милијарду гледалаца широм глобуса, остали спортисти редовно наступају, сунчају се поред оближњег језера или и сами у формираној маси радознало посматрају збивања, у оштром и несвакидашњем контрасту реалног и надреалног момента.

Новинарство, кључни протагониста

Пошто невоља никада не долази сама, станица Еј-Би-Си има подељене термине са конкурентском Си-Би-Ес телевизијом и у тренуцима круцијално битних интервјуа биће присиљени да прекину свој део програма. Иако „Пети септембар” примарно и дескриптивно богато описује насилан упад, отмицу, преговоре и потоње ликвидације недужних талаца, овај филм није о политици, историји или спорту, иако поседује елементе свих набројаних. Кога више интересује да се поближе упозна са таксативно наведеним догађајима и њиховим последицама које су се вукле и годинама након тога?! Уосталом, увек може да се погледа одличан Спилбергов филм „Минхен”. Прави и истински протагониста Фелбаумовог остварења пак јесте новинарство. Бити у стању да се правовремено пренесе тачна и прецизна информација јесте од примарног и превасходног значаја јунацима овог филма. У то име неопходно је применити сва стечена и интуитивно доступна знања, користити различите импровизације и иновације у жељи да се „буде први” макар то било плаћено понеком и крупнијом омашком попут првобитно објављене нетачне вести како су сви таоци на аеродрому живи ослобођени. Акција спасавања талаца од стране снага реда је оманула, изгубљени су бројни животи на свим странама, али први директан телевизијски пренос неког терористичког чина на тако значајном светском догађају није! Уметнички успео и релевантан осврт на тај пети септембар 1972. поставља у том погледу овај датум у историјске, а свакако и медијске, уџбенике. Уз то, поново подсећа на значај бриге о потпуној безбедности на масовним спортским манифестацијама овог типа.