Мало платно, велике приче

У времену када су се школске вештине стицале не само пером, већ и иглом, један од најзначајнијих симбола образовања девојчица у Србији био је – почетно парче, или почетница. Како каже Мирјана Крагуљац Илић, виши кустос Етнографског музеја, овај мали комад платна био је више од задатка из предмета ручни рад, а касније домаћинство – био је огледало умећа, стрпљења и културног наслеђа.

Збирка Вез и чипка Етнографског музеја у Београду, коју данас стручно проучава и о којој се брине Крагуљац Илић, настала је из потребе да се створи основа за проучавање украшавања традиционалних текстилних предмета. Вез је у традицији српског народа заузимао важно место, а међу првим предметима у Етнографском одељењу Народног музеја били су управо везови. Најзаслужнији за формирање језгра ове збирке били су Сима Тројановић и Никола Зега, а бројне предмете прикупили су истраживачи као што су Феликс Лај, Драгутин Инкиостри и Иван Холуб. Значајну донацију представља и око 600 предмета које су прикупили Коло српских сестара и Београдско женско друштво.

Развој школства у Србији, нарочито после доношења првог Школског закона Кнежевине Србије 1844. године, омогућио је и образовање девојчица. У оквиру шестогодишњег школовања, поред општих предмета, училе су и ручни рад. Са ширењем идеје модерне државе и еманципације жена, отворена је Виша женска школа 1863. године, Женска раденичка школа 1879, а потом и Женска учитељска и Трговачка школа. Београдско женско друштво, прво женско удружење у Србији, поред хуманитарног и просветног рада, основало је и први женски лист Домаћица, као и Пазар Београдског женског друштва за излагање и продају женских ручних радова.

„Управо у оквиру предмета ручни рад, девојчице су училе технике веза, плетења, шивења, ткања, израде чипки и крпљења. Значајно је да се велика пажња посвећивала очувању традиционалних техника, народних мотива и назива, али и упознавању са европским уметничким стиловима. Захваљујући томе, вез је постао средство културне размене, али и чувар локалне традиције“, објашњава Крагуљац Илић.

Посебно место у овом систему образовања, истиче Крагуљац Илић заузима почетница, правоугаони или квадратни комад платна на којем су ученице приказивале научено. Горњи део садржавао је типове слова и бројева, док су у доњем делу били орнаментални узорци. Почетнице су увек имале иницијале или пуно име везиље, годину и место настанка. Материјали који су се користили били су памучно и ланено платно, памучни, вунени или свилени конац. У збирци Етнографског музеја чувају се почетнице са ћирилицом, српским грбом, латиницом и готицом – сведочећи о културном и националном идентитету.

„Управо једна таква почетница чува се у збирци Етнографског музеја, као поклон Мирославе Димић (девојачко Ђуровић). Израђена је у Београду, у Основној школи „Вук Караџић“, коју је Мирослава похађала у периоду од 1948. до 1952. године. Рад је настао у оквиру наставе домаћинства код учитељице Анђе Сајчић. После Другог светског рата, ова настава била је обавезна и спровођена са циљем оспособљавања ученика за самосталан живот“, подсећа Крагуљац Илић и додаје да овај мали, али драгоцени предмет сведочи о дугом континуитету преношења техника ручног рада кроз школско образовање. Уједно представља живи доказ повезаности традиције и образовања – како се народна култура не чува само у музејима, већ и у свакодневном животу.

Мирјана Крагуљац Илић, виши кустос Етнографског музеја, у свом раду наглашава значај оваквих предмета за очување нематеријалне културне баштине.

У времену дигиталне културе, почетница нас подсећа да су неке вештине, научене рукама, оставиле дубље трагове него многе научене само очима.