У јужном Банату, највише у Падини и Ковачици и панчевачкој Војловици столећима се припрема слаткиш, јединствен по изради. Од трачица од теста праве се шупље лоптице – херовке. Овај колач припада словачкој кухињи. Слатка, округла филигран-мрежица честа је на породичним слављима, али и на гастрономским сајмовима и фестивалима.

По једном предању слатке шупљикаве лопте повезане су са свадбеним обичајима Словака. Жене које кумују на крштењу или на свадби носиле су их на дар свом кумчету. Друга верзија, пак, херовке смешта као пропратни део ритуала прошње девојке. У обе верзије појављује се кума која уз поклон-пакет, који садржи добош торту, не може да се појави на слављу без херовки.

Израда по поруџбини

„Не знамо баш тачно колико је стар тај колач, али знамо да су га спремале наше баке и прабаке. Вероватно су тај рецепт донели наши преци још пре више од 220 година када су из Словачке дошли у ове крајеве. Рецепт се преноси с колена на колено и траје, јер је повезан с нашим обичајима, али су се и они мало променили. Рецимо, моја свекрва их је правила по поруџбини и то се ишло код куме у кућу, а данас нам муштерије донесу материјал за израду, јер једна особа сама не може да га направи. Потребне су најмање две жене, а још боље је више, па кад спремамо херовке, лепо се и дружимо”, каже Данијела Холок Калмар.

Посебно интересантан детаљ у рецепту за овај колач је ракија као обавезни састојак!

„Ракија се додаје да би херовке биле хрскаве, да се лепо испеку и да не упију уље. Када је колач печен, ставља се на убрус да се прохлади. У међувремену се помешају шећер у праху и ванилин-шећер и у то се свака лопта уваља, а онда добро протресе да би шећер прошао у унутрашњост колача”, прецизира наша саговорница.

Део рецепта да би херовке успеле је и више пари женских руку и добра подела посла. Тако, прича нам Данијела, једне месе, друге су задужене да „ухвате штуру”, да се тесто лепо растањи на машини, а трећа група је задужена за пржење.

Посебна је и кутлача

Да би се колач направио, потребни су рутина, али и кутлача. Прво мора да се има осећај за тесто – не сме да буде ни мекано, ни тврдо. Уз машину која је заменила оклагију и дубок лонац за пржење, неопходна је посебна, велика кашика. Она је од метала, избушена је и има поклопац. Њу праве посебни мајстори, а и њих је све мање, па се овај драгоцени кухињски алат овде посебно чува.

Херовке се прже једна по једна, а ваде из уља, опет по осећају или просто речено – док лоптице благо не порумене.

„Кутлача мора да ’ради’ све време, да се врти, како би уље струјало кроз шупљине замотаног теста и пекло их изнутра, све док не постане хрскаво. Мени у тој нашој подели посла најчешће западне да их пржим, па их ваљда због тога ретко једем. Надишем се мириса”, каже Данијела, а баш тај мирис привлачи народ на фестивалима хране.

Мајсторице које их вешто праве сведоче да су херовке једнако занимљиве и деци и одраслима – и онима који их пробају први пут и онима који их купују редовно. Толико су омиљене да увек прве плану, поготово када се припремају на лицу места, јер људи воле да гледају процес производње, па апетит додатно расте.

А када се стигне до дегустације, и ту има упутство како их јести. Херовке није препоручљиво гристи, јер ће онај који тако ради одмах бити сав умрљан од шећера у праху. Зато се прво изломе, па се пажљиво одваја трака по трака – све прстима.

РЕЦЕПТ ЗА ХЕРОВКЕ

Потребно је:

3 жуманцета

брашно

шећер за посипање, цимет

ракија

Брашно и жуманца се сједине, дода се кашика ракије, па умеси тесто као за супу. Потом се на побрашњеној површини разваља да буде танко, исече на траке ширине палца и по две до три се смотају у специјалну кашику (кутлачу) с рупицама. Тада се спуштају у вруће уље и прже док не добију лепу златну боју. Колаче потом оставити на убрусу да упију вишак масноће, а када се охладе, посути шећером у праху и циметом. У тесто се може додати и јестива боја, па се онда добијају шарене верзије.