Један Шекспиров јунак
С почетка седамнаестог века „Тимон Атињанин” нам је послао пророчки сигнал упозорења на опасност од геноцида и тероризма, који прошли век није благовремено регистровао
У судским извештајима и затворским хроникама које сведоче о понашању највећих насилника и убица откривамо да је главни циљ ових насилника био да погину у громогласној пуцњави, али да пре тога убију онолико људи колико је то било могуће. Забележено је и да су се тинејџери или људи у средњим годинама (готово никад жене), понашали управо по овом моделу, убијајући све док њих не би убила полиција или док преосталим метком не изврше самоубиство.
Неки од ових убица пуцали су у школама или на факултетима, други на местима на којима се окупљала ненаоружана гомила. Овај феномен се зове „самоубиство од полицајца”. Полицијски официри су били трауматизовани јер би се нашли у ситуацији да су приморани да убију, што је био једини начин да зауставе убицу у свом крвавом походу.
Извештаји о оваквим људима, осим свих фантазија о претходно извршеним масовним убиствима, указују на њихово доминантно осећање да су били претерано и непоправљиво понижавани, одбацивани, изложени подсмеху, посрамљени или издани, оцењени као безвредни, да нису били вољени или су третирани као нечисти. Мање-више осећали су се као главни лик у Шекспировом комаду Тимон Атињанин.
Овакву врсту насиља можемо звати апокалиптичним зато што масовна убиства призивају асоцијацију на смак света који укључује и крај оних који намеравају да га узрокују. Ипак, овако радикалну деструкцију до сада нико није изазвао. Гледајући, међутим, муњевити успон термонуклеарног наоружања, апокалипсу би могао да реализује било који од лидера савременог света. Овакав владар упитног менталног здравља могао би да произведе насиље које није само геноцидно него може да постане хуманицидно, дакле да уништи човечанство, а не само припаднике одређене, циљне групе – што је намеравао Шекспиров Тимон Атињанин.
Поседујући одговарајуће технолошке могућности, религиозне идеологије су пригрлиле тероризам као политичку стратегију. Тероризам као форма насиља намењена свима, без изузетака – и деци и одраслима – може бити разматран као верзија геноцида. Бомбаши самоубице пример су људи спремних да убију колико год људи је могуће, укључујући и саме себе. У њиховим фантазијама (или циљевима) свет ће ускоро доспети до свог краја, фундаменталисти ће бити уздигнути у небеса, док ће неверници бити „остављени иза”. Стога не би требало олако схватати позиве Бин Ладена и других џихадистичких вођа на убијање Американаца свуда где се затекну. Укратко, данас је Тимон Атињанин жив и добро му је – жив је, али предодређен да умре кад свет доведе до краја.
У модерним временима најближа аналогија Тимону био је Адолф Хитлер, који је каријеру започео жељом да уништи све припаднике извесних етничких и религиозних група – посебно Јевреје – сваког мушкарца, жену и дете, да би, кад је схватио да је изгубио рат, наредио неколицини својих следбеника, укључујући и Алберта Шпира, да униште немачку нацију зато што није добила рат за њега. Немачка је требало да постане огромна пустара у којој не би остало ништа чиме би немачки народ могао да преживи свој пораз. С почетка седамнаестог века Тимон Атињанин нам је послао пророчки сигнал упозорења на опасност од геноцида и тероризма, који прошли век није благовремено регистровао.
Тимон је, даривајући своје госте новцем и поклонима, доказивао колико је сам успешан, а они би му заузврат ласкали, уважавали га и славили. Оног тренутка када је банкротирао, био је понижен открићем да га његови бивши гости уопште нису ценили, него су се према њему односили као према просјаку, можда и горе.
Када је Исус говорио богаташу шта мора да учини како би био спасен, он није рекао: „Приређуј раскошне вечере својим богатим пријатељима”, него: „Дај све што имаш сиромасима, иди и живи са њима и дели своје благо са њима.” Чак је и Тимонов слуга Фулвије, који је о Тимоновој дарежљивости судио као о начину да се постигне морална исправност, открио да нико на свету, укључујући и самог Тимона, не следи етичке постулате кривице: „Воли своје непријатеље и праштај им.”
Понашање богатих Американаца који прекомерном потрошњом доказују свој друштвено-економски статус има извесне сличности са Тимоном. Алберт Вилар, амерички инвестициони менаџер, обасипао је новцем Метрополитен оперу, Краљевску оперу у Лондону, Салцбуршки фестивал, сваки важан културни догађај. Што је више давао, обећавао је да ће дати још више, све док, са неизбежношћу сатиричне приче, није откривено да даривани новац није био његов већ је припадао његовим инвеститорима. Сам, у затворској ћелији, могао је да размишља о онима који су за то време брисали његово име са списка „Доброчинитељи опере”.
Тимон је јединствен међу Шекспировим јунацима јер нема породицу, љубав, а – показаће се – ни пријатеље. Тимоново расипништво у даривању поклона и новца посрамљивало је његове госте, сугеришући да су инфериорни у односу на богатство које поседује Тимон. То би могло да објасни зашто су они једногласно одбили да му помогну када је банкротирао и зашто је он реаговао заклетвом да ће се осветити свима који су постали његови непријатељи.
Чињеница да је Тимон био обузет мржњом и жељом за осветом због понижења које су му приредили његови лажни пријатељи можда је најјаснији доказ да је његов морални кодекс заснован на етици срама. Али пораз ове етике, чије принципе је слепо следио, водио је одбацивању чак и главних заповести: прво гледај на себе, буди опортуниста и кад год имаш могућности да повратиш своје губитке и обновиш своју част – зграби их!
Морални нихилизам
Тимон је чак заборавио да мора да направи изузетак и да воли себе. Ако етика срама наређује човеку да воли себе а мрзи своје непријатеље, ова друга заповест најчешће превлада и зато се човек потом удави у сопственој мржњи. Када се срам и понижење урежу тако дубоко, за особу која је тиме погођена не постоји пут до поноса и части који чине да живот буде вредан живљења, тако да самоубиство постаје једини начин анестезирања патње и бола, као што је то случај у Сумраку богова.
Етика срама наређује: освети се кад си понижен! Али када не постоје границе за освету коју човек жели да оствари, он може да сагори у ватри којом је хтео да спали читав свет. Тимонов морални нихилизам угушио је сваки морални циљ, јер се овај јунак осећао тако дубоко понижен да није било могуће васкрсење оног дела његове личности који су други умртвили. Његове емоције су у потпуности биле монополисане мржњом према другима, тако да је био спреман да жртвује сопствене интересе и властити живот да би се осветио. Такве су биле и геноцидне масовне убице, бомбаши самоубице, као и екстремне политичке вође данашњице.
