Шездесете су најсрећније године живота
У савременом свету непрестано нам се говори да ће нас богатство и достигнућа учинити срећним. У западном свету, уз помоћ савремених сила, као што су медији, стиче се утисак да треба да се ослонимо на свој посао, а да ћемо се осећати срећно када постигнемо оно што смо зацртали. Многе значајне личности су, међутим, откриле да их то шро су постали богати и славни није учинило срећнијим, а истраживања то потврђују.
Како онда треба да трошимо своју енергију и шта треба да нам буде приоритет у животу да бисмо себи дали најбољу шансу да будемо срећни?
Харвардска студија о развоју одраслих је најшира студија о животу људи која је икада спроведена.
Пре више од 85 година, 1940. године, тим истраживача је почео да прати животе 724 мушкарца. Научници су пратили сваки део њиховог живота од почетка, распитујући се о њиховим кућним навикама, послу, породици, односима и било чему другом релевантном за њихове животе.
Врло мало студија ове врсте опстаје веома дуго из неколико разлога: људи напуштају студију, зауставља се финансирање или истраживачи постају незаинтересовани (или умиру). Комбинацијом среће и упорности неколико генерација истраживача, студија је преживела, преноси Старс Инсајдер.
У 2015, око 60 од првобитна 724 мушкарца је још увек било живо и учествовало је у студији. Додато је још 2.000 мушке деце, који су сада, такође, део студије.
Првобитни учесници су потицали из две групе. Једна група је укључена у студију када су били студенти друге године на Универзитету Харвард. Ови људи су се борили у Другом светском рату када су дипломирали.
Другу групу су чинили појединци из неких од најсиромашнијих насеља у Бостону.
Учесници су интервјуисани и опсежно тестирани када су се први пут придружили студији. Они су затим одрасли и постали лекари, адвокати, возачи, а један учесник је чак постао и председник Сједињених Држава (Џон Ф. Кенеди).
Неки учесници студије, међутим, постали су алкохоличари, а код других се развила шизофренија. Неки људи су отишли са дна друштвене лествице на врх, а неки у супротном смеру.
Да би добили што прецизнију слику, истраживачи им нису само послали упитнике. Вадили су им крв, радили скенирање мозга, разговарали са њиховом децом и пријатељима, добијали њихове медицинске картоне, па чак и видео записе како разговарају са својим супругама. На крају су и њихове супруге и друге жене постале предмет истраживања.
Усамљеност је убица
Посматрајући људска бића током читавог њиховог одраслог живота, тим истраживача је добио драгоцен увид у оно што чини срећан и здрав живот.
За почетак, људи који су више друштвено повезани са породицом, пријатељима и заједницом су физички здравији, срећнији и живе дуже.
Усамљеност је убица. Људи који су више изоловани од других него што то желе да буду, откривају да су мање срећни, да им је здравље раније нарушено у средњим годинама, да им функција мозга опада раније и да живе краће од људи који нису усамљени.
Тужна чињеница је да је усамљеност, посебно међу становништвом у богатијим земљама, веома распрострањена. То је уобичајено међу старијим грађанима, али и млађи људи су, такође, веома подложни овом осећају.
Друга најзначајнија лекција из студије била је да је квалитет блиских односа међу људима од суштинског значаја за њихову срећу. Студија сугерише да су конфликтни бракови, без много љубави, лоши за здравље људи и можда чак и гори за њихово благостање од развода.
Насупрот томе, добри односи штите наше здравље и добробит. Гледајући уназад на животе људи, они који су имали здраве односе најбоље су прошли када су остарели.
Људи који су били најзадовољнији у својим везама са 50 година, били су најздравији са 80 година.
Старији људи у добрим везама су изјавили да су им расположења била једнако добра чак и када су искусили физички бол. Када су људи који су били у несрећним везама осетили физички бол, њихов емоционални бол га је увећавао.
Најсрећнији су имали добре везе, не добар посао
Још једна лекција из студије била је да добри односи нису добри само за наша тела, већ су добри и за наш мозак. Људи који су били у безбедним везама, где су открили да се могу ослонити на своје партнере у тренуцима потребе, дуже су задржали своја сећања.
Они који су били у везама, а осећали да не могу да рачунају на другу особу, раније су искусили губитак памћења.
Врсте односа које су утицале на људска сећања нису биле дефинисане сталном хармонијом без икаквих препирки. Оно што је било важно је да ли се осећају као да могу да се ослоне на другу особу.
Које је најсрећније животно доба
Студија Универзитета Харвард имала је за циљ да одреди и тачну старост у којој се постиже среcћа. Показало се да су када напуне 60 година људи најсреcћнији.
„Проучаване су здравствене путање учесника и њихов живот уопште, укључујуcћи њихове тријумфе и неуспехе у каријерама или браковима. Резултати су пружили изненађујуће лекције, не само за истраживаче већ и за човечанство”, наводи се у саопштењу чувеног америчког универзитета.
Студија истиче три суштинска аспекта: бити вољен, имати трајан брак и водити рачуна о свом телу.
