Сва дела милосрђа
Две фреске откривене су у Помпеји 1851. године за време Његошеве посете. То су „Персеј ослобађа Андромеду” и „Пијани Херкул”. Чувају се у монументалном здању Националног археолошког музеја у Напуљу. Испод сваке од њих пише „Соба црногорског принца”
Невелика, позната књига „Писма из Италије” Љубомира Ненадовића, коју вероватно поседује већина кућних библиотека, обавезна је лектира пред путовање у Италију, тачније у Напуљ, Рим или Фиренцу. Ненадовићеви путописи забележени су 1851. године и почињу у Напуљу, где писац сусреће владику црногорског Петра Петровића Његоша, а дружења са великим владарем и песником заправо су централни мотив овог дела.
„У Неапољу штета је да путник чита или пише. У Неапољу песник треба да пева, виртуоз да свира, сликар да слика, а ми сви остали само да гледамо [...]
Путници који путују само путовања ради сврате у Неапољ обично у пролеће: походе Помпеју, пењу се на Везув, једу макароне, па оду: куда? Свуда, само не тамо где су били…”
Ненадовић Напуљ зове Неапољ, јер су овај град основали Грци између седмог и шестог века пре нове ере и назвали га Неа Полис – Нови Град. Напуљ је главни град покрајине Кампанија, лежи у Напуљском заливу, а за просечно обавештеног путника прве асоцијације на овај град су Везув, Помпеја, пица и Камора, напуљска мафија.
Напуљ је, у две речи, специфичан град. Сваки случајни сусрет са локалним становништвом завршавао се реченицом „сигурни сте овде”. Одседамо у кварту Пендино, недалеко од Катедрале. Живописна улица тог старог дела града врви од туриста, продавница, сувенирница, ресторана, вечерњих украса... Фотографишемо низ црвених папирних срца окачених високо изнад глава пролазника како бисмо у том сплету уличица касније лакше препознали пут до нашег смештаја. Али убрзо схватам да се срца, лампиони, Марадонини мурали и неке светлеће украсне пластичне машне налазе готово у свакој улици. То је онај кич који мами осмех, не иритира.
Један од најпознатијих и најпопуларнијих делова Напуља је свакако Шпански кварт (Quartieri Spagnoli), стари део града који се простире на површини од око 800.000 квадратних метара уз централну улицу Толедо. Кварт је настао у 16. веку, када су Шпанци подигли део града налик касарни за потребе њиховог војног гарнизона. Чини га низ испреплетених уских улица такође пуних ресторана, занатских радњи, рибарница, приземних станова… Део те уличне иконографије је и веш који се суши на пролазима између зграда и ово је једно од највећих старих градских језгара у Европи.
Каравађо и Јан Фабр
У Напуљу су рођени чувени тенор Енрико Карузо и редитељ Паоло Сорентино, а најстарија опера у Европи театар Сан Карло основан је у овом граду 1737. године.
„Видели смо лепих статуа од Канове, Челинија, од Микеланђела и од стотине других који су доцније радили. Видели смо слика од Рафаела, Тицијана, Каравађа, Рубенса, Ван Дајка и других. Од многога гледања очи засене и глава заболи. Владика не мари да види мноштво ствари; он гледа само што је најлепше и најређе”, пише Љубомир Ненадовић.
А нас шетња кроз Напуљ води у Цркву Пио Монте дела Мизерикордија, познату, између осталог, и по чувеној Каравађовој слици „Седам дела милосрђа” (1606–1607).
Колико генијалан у сликарству, толико диваљ и агресиван, Каравађо 1601. године у двобоју убија свог ривала Ранучија Томасонија, и то само због пораза у спортској игри „палакорде”. Приморан да бежи јер је за њим издата потерница и налог за хапшење од стране папских власти, Каравађо стиже у Напуљ 1606. године и тамо добија заштиту. Племићко братство које је основало Цркву Пио Монте дела Мизерикордија 1601. године наручује платно „Седам дела милосрђа” за главни олтар. Рад је плаћен по тада веома високој цени – 400 дуката.
У једној сцени, на платну су обухваћена сва дела милосрђа: Покопај мртве, Посети утамничене, Нахрани гладне, Прими путнике, Обуци голе, Посети болесне, Напој жедне. Ова слика сматрана је толико важном од тренутка када је постављена на велики олтар да је већ у записнику са скупштине три године након сликареве смрти забрањено умножавање и продаја.
У складу са деценијском традицијом ове цркве да приказује и дела савремене уметности, у дијалогу са Каравађом и осталим делима 17. века, постављене су скулптуре Јана Фабра. Овај белгијски уметник добро је познат нашој публици, између осталог, по својој изложби „Празник малих пријатеља” одржаној у Народном музеју у Београду 2020. године, као и по чувеној маратонској битефовској представи „Олимп: У славу култа трагедије”, која је 2017. године у Сава центру трајала 24 сата.
Фаброве коралне скулптуре сложене симболике и иконографије, у напуљској цркви високе су око метар, тешке око 50 килограма, а прекривене су природним црвеним коралима, ретким материјалом који се често користи у наполитанској уметности најпре због симболичког значаја јер постоји веровање да се позитивно одражава на енергију и животну снагу.
„Одавно сам хтео ићи у Помпеју да видим ту велику варош без људи; али владика ме задржавао, јер је желео да с њим идем [...] Помпеја је била у време рођења Христова напредна, богата и велика варош римских колонија. Наједанпут – то је било 79. године после Христова рођења – букне ватра из Везува те песком и пепелом затрпа целу варош и од педесет стопа високо брдо начини на њој...”
До Помпеје из Напуља стиже се возом који наставља до Сорента, а пуштен је у рад 1890. године и назван „Circumvesuviana”. Помпеја је у време ерупције, која се догодила 24. августа 79. године, заузимала површину од око 64 хектара, у њој је живело између 10.000 и 20.000 становника. Ерупција је трајала три дана, а све грађевине покопане су у радијусу од 24 километра. Становници Помпеје угушили су се од гасова и познато је да се на овом локалитету могу видети и верни отисци Помпејаца који нису стигли да се спасу.
Непрегледан број туриста данас долази у Помпеју. Улази се кроз главну капију Порта Марина у средиште града које је чинио форум са Јупитеровим храмом, Аполоновим храмом, базиликом, тржницом, народном скупштином, управним зградама, светилиштима.
Град су чиниле густо постављене куће, јавна купатила, трговине, радионице, позориште, амфитеатар са 20.000 места и 97 врата. Најлуксузније биле су виле Кућа фауна, Кућа Марка Лукреција Фронтона, Кућа хирурга, Кућа трагичног песника... Најлепше фреске Помпеје сачуване су у Диомедовој вили и Вили Мистерија. Има декоративних слика и оних са еротским мотивима. Невероватно је, али архитектура града је у потпуности сачувана.
Ходамо поплочаним улицама, покривеним сивкастим песком, преко њих су на појединим местима постављени велики камени блокови као „пешачки прелази”. Туриста је много, али није гужва, јер Помпеја је велика, осам пута 16 километара. И без обзира на количину људи, унутра је релативно тихо. Завирујемо свуда, лутамо, фотографишемо, дивимо се. Напорно је ходање, али вуче нас даље и даље...
Долазимо до позоришта изграђеног у грчком стилу, у облику потковице. Као датум изградње спомиње се касни трећи или прва половина другог века пре нове ере, што га чини најстаријим римским позориштем. На пријатном априлском сунцу туристи се излежавају на трибинама, а доле „на позорници” играју се деца.
Једна од најлепших вила у Помпеји је Вила Мистерија, управо због многобројних очуваних фресака на зидовима. Прозори ове грађевине смештене на ободу града Помпеје су неуобичајено велики, омогућавају панорамски поглед, а на зидовима боје теракоте су осликани призори из Дионизијевих мистерија по којима је вила и добила назив.
Опомена на ништавило
Ископавања Помпеје су започела у 18. веку. Када би се у присуству неког значајног госта ископала нека кућа, соба, онда су оне називане по њима.
„За част владици наређено је, те је пред њиме откопана једна соба. Владици су сви честитали срећан случај, јер на дувару те собе нашла се једна од најлепших слика. [...] Најпре се указале гране од једног зеленог дрвета, па онда једна велика мушка глава. Надаље редом целокупан крупан човек лежи под дрветом на лавовској кожи, а једна лепа девојка, богиња, хлади га лепезом и успављује га, а око њих свуда мали крилати Аморићи. То је представљен Херкул како га љубав обезоружава...”
Две савршено очуване фреске откривене су у Помпеји 1851. године за време Његошеве посете. То су „Персеј ослобађа Андромеду” и „Пијани Херкул”. Чувају се у монументалном здању Националног археолошког музеја у Напуљу, у галерији фресака на другом спрату. Испод сваке од њих пише „Scavo del principe di Montenegro”. Соба црногорског принца.
Напуштамо Помпеју са помешаним осећањима. Са свешћу да су овде живели људи окружени уметношћу, племићи у раскошним вилама и вртовима. Размишљамо како је изгледао тај судњи дан када Плиније Старији, чувени писац оног доба, није успео да се спаси, о чему сведочи његов сестрић у писму историчару Тациту. Замишљамо и колико је било задовољства на лицу Његошевом када су у његовом присуству откривене фреске.
„Прошетај по улицама старих Латина, које ни у чем нису измењене, по којима стоје још оне исте плоче које су пре две хиљаде година метнуте; сврати у њихове храмове где су се боговима молили; завири у њихове бање, где су се купали; прођи кроз форум где су се саветовали и судили; седи у театрима на она седишта где су они седели.
Долазим из Помпеје! Ова варош без својих грађана више ме ожалостила него задовољила. Она, као што рече владика, ’опомиње човека на његово ништавило’.”
