„Слушкињина прича“ је постала симбол отпора за жене
У овом свету ништа није црно-бело. Много тога је и у спремности да се људи промене, омекшају и буду искрени према себи, поручује звезда ове филозофске серије која је шокирала свет
„Моја јунакиња је изабрала да преживи уместо да донесе бољу одлуку за опште добро, за боље човечанство“ – овако на почетку ексклузивног разговора за „ТВ ревију“ прича аустралијска глумица пољског порекла, Ивон Стаховски, звезда серије „Слушкињина прича“, која се емитује на каналу ХБО.
Улога Серене Џој Вотерфорд у овој дистопијској драми, која је шокирала цео свет, донела јој је глобалну препознатљивост, али и бројна признања.
Да подсетимо, ако неко којим случајем није гледао, реч је о филозофској, могло би се тако назвати, серији насталој према роману Маргарет Атвуд, веома мучној за гледање јер говори о ужасном свету мрачног тоталитарног друштва Гилијад, у којем су жене сведене на своје репродуктивне функције.
Ивон Страховски је веома уверљиво удахнула живот својој јунакињи Серени која је пре Гилијада била конзервативна заговорница „повратка традиционалним вредностима“. Ипак, након револуције, бива сведена на улогу послушне супруге без права на моћ или глас. Код гледалаца успела је да изазове опречне реакције – од презира до саосећања.
- Верујем да је у последњим епизодама Серена најискренија управо према себи. Она је током година постала емотивнија и чак имала тренутке искупљења, поред бројних лоших избора које је направила. Ово је сезона у којој сам дефинитивно најзадовољнија Серениним емоционалним стањем, начином на који доживљава саму себе, али и свет око себе – казује у овом интервјуу Страховски.
Према њеним речима, у новој сезони видећемо све – и Серенино васпитање, верска уверења, њен став о женствености, улози мушкарца и жене, њену емоционачну интелигенцију и капацитет, нарцизам и моћ манипулације…
Уз помоћ ове улоге је успела, како каже, да своју глуму истражи до крајњих граница.
- Лако је осуђивати је и мрзети је. Али на крају, морала сам то да оставим по страни и научим да волим моју Серену и да је играм. А постоји толико „сивих зона“ њене људскости које сам морала да истражим и то ме је јако мотивисало. И након свих осуда, заволела сам Серену. Она је постала део мог живота, свиђало ми се то или не – искрено прича.
Играјући овај комплексан лик, наша саговорница је желела да пошаље поруку – да нада увек постоји. Јер, тврди, у овом свету ништа није црно-бело. Много тога је и у спремности да се људи промене, омекшају и буду искрени према себи.
Занимљиво је да је „Слушкињина прича“ имала велики културолошки и политички утицај у САД.
- Када је Маргарет Атвуд писала књигу, она је грађу и идеје црпела из стварног живота. И тако имамо ову, нажалост, причу која је трагично релевантна због несрећних ствари које се дешавају у свету, било да су политичке или не. Порука је толико моћна и вишеслојна. Истовремено, то јесте заиста тужно, јер су теме серије тешке и болне и још увек актуелне у многим деловима света, не само у САД – истиче Страховски.
Посебно је поносна што је серија „Слушкињина прича” надживела ТВ екране и пренета у стварни живот. Постала је симбол отпора, посебно за жене.