Женама на Балкану се готово ништа не опрашта
Гошћа новог подкаста „Здрав животни водич са Данијелом Давидов Кесар“ је Данијела Остојић, клинички психолог. Она говори о психолошким проблемима са којима се људи најчешће суочавају, колико су тешка такозвана балканска уверења која владају овим просторима, како се суочити са последицама погрешног одгајања у детињству…
– Хајде да ми прво променимо овде шта није добро код нас па ћемо онда да гледамо у туђа дворишта. И то је једно од погрешних балканских уверења. То су некакви трајни обрасци у размишљању који су дубоко укорењени и врло несвесни. Некако мислим да кад би људи постали свесни одакле је то дошло, да ли им то користи, какав је то начин размишљања и зашто желе овако да живе - да би се можда нешто и променило. Најдоминантнија балканска погрешна уверења су у подручју породице, женске улоге, односа између људи...
Најчешће се због тога укључује срамота, стид, страх, што наравно долази до потискивања емоција и ми онда практично живимо туђи живот, а никако свој живот. Ако то узмете у некакав трансгенерацијски образац, онда ми и на своју децу преносимо то све исто. Тако да је врло важно освестити заправо добро који начин имамо размишљања у глави, евентуално погрешан и да ли од њега имамо штете или користи. Битно је да се повежемо са реалношћу и да крене то преиспитивање – каже Данијела Остоић.
Она је говорила и о проблемима који су најчешћи у партнерским односима и како се они могу превазићи.
– Улога љубавница је право избора. Сви имамо право избора. Међутим, важно је објаснити зашто је тај избор углавном лош за жену која тако нешто и изабере. Зато што она то бира из своје личности, из недостатка сигурности у себе, ниског самопоуздања, можда уопште не вреднује себе као људско биће и онда се нада да ће тамо некако потврду добити од њега па пристаје и да буде друга. Чим пристајемо да будемо други, тај однос није потпун, он нема блискост, он нема емоционалну блискост, интимност, повезаност. Ако смо у детињству имали некакав несигуран образац повезивања, ми ћемо током живота то манифестовати и кроз улогу љубавнице и кроз улогу жене која трпи насилника и кроз различите друге дисфункционалне односе – додаје гошћа нашег подкаста.
Она каже да је послушно дете – несрећно дете.
– Најлакше је да имаш послушно дете. То је најлакше, мање те боли глава, мање си под стресом. Али, онда шта радимо? Забрањујемо, критикујемо, кажњавамо батинама, казнама... То је наш стил васпитања. Бојим се да још нисмо изашли из тога. Нема потребе да говорим колико је то изузетно погрешно, колико је то трауматично за дете и колико то уопште није донело никаквог резултата заправо. Послушни . да, тренутно, али шта касније буде? Касније постајемо неуротични. Неуротичних личности по броју становника има јако пуно. Како се та неуротичност испољава, то је сад питање. Како, рецимо, које особине имају највише те неуротичне особе? Па у зависности о којој врсти неурозе се ради. Дакле, и анксиозност је неуротична појава и депресија је неуротична појава и опсесивно-компулсивни синдром је неуротична појава. И асоцијалност је нека неуротична појава, и агресивност такође. А заправо долази све из повређеног малог детета које није имало прилику или му нико није дао прилику да искаже своју потребу, свој став, своје осећање, своју идеју, своју мисао и уместо да буде слободно и да се развија слободно, оно је некако осакаћено у том сегменту. Онда већ када дође, рецимо, период адолесценције, онда се дешава бунт, и онда коначно то дете негде помисли да сада нешто може да каже и онда ту тако долази до различитих проблема. Изузетно је важно родитељство. Родитељство је база личности сваког детета, а ми на Балкану нисмо едуковани и нисмо научени да се бавимо са својом децом, него идемо по принципу - како су мене, тако ћу и ја своју децу – став је Остојићеве.
Она је објаснила и да се данас женама на Балкану готово ништа не опрашта, истакла је и који су узроци несигурности и недостатка самопоштовања, како превазићи ансиозност, а рекла је и која су то кључна правила за срећан живот.
