Ловница, светиња Немањића
На територији Шековићи, поред овог, налази се и манастир Папраћа. Највећа вредност, поред историјске, је иконостас и готово потпуно очувани живопис из турског доба
Свако је време добро за посету манастирима, али у време ускршњег поста, обилазак светиња је посебан доживљај. Постоји неколико разлога зашто смо се одлучили за обилазак манастира Ловница. Прво, није далеко и може се обићи за један дан, природа уз истоимену реку је очаравајућа, а није небитно ни то што је у Републици Српској јефтиније гориво, а богами и роба у радњама.
Пут нас је водио сремском равницом, па кроз Мачву новим путем, крај Шапца и Лознице до доласка на Дрину и граничног прелаза у Малом Зворнику. Пут смо наставили даље ка Сарајеву преко Милића. Негде на двадесетом километру путоказ нас је усмерио ка Шековићима, варошици на чијој се територији налазе два манастира Папраћа и Ловница.
Обе светиње су, по предању, саградили Немањићи. Први се налази поред пута, на око десет километара од скретања за Шековиће. До другог манастира долази се из самог центра варошице, два и по километара дугим путем кроз клисуру реке Ловнице.
На крају клисуре прво смо наишли на стару воденицу коју покрећу брзаци речице. Ради још од 1946. године, а пред њом нас је дочекао воденичар Слободан Мелезовић од кога смо купили кукурузно брашно од непрсканог домаћег кукуруза. Крај воденице се налази извор Студенац, а од њега поглед ходочасника усмерава се ка бајковитој долини којом тече речица.
На уздигнутом зарављеном платоу испод саме планине Јаворник изграђен је средњовековни манастир посвећен Светом Ђорђу. Постоји више предања о настанку манастира. У народној песми помиње се жупан Вукан, оснивач династије Вукановића у 11. веку. По другој песми, манастир се приписује Стефану Немањи док га је по Пећком и Троношком летопису из 18. века подигао краљ Драгутин са синовима. Он је управљао североисточном Босном. Задужбину је подигао на месту где је ловио и лепотом био опчињен.
У манастирску порту улазимо с лепо уређеног паркинга кроз камену капију. Брижно негованим цветним травњаком прво долазимо до високог дрвеног звоника и конака. Пред конаком нас је дочекала мати Јована, игуманија од које после обавезног послужења добисмо благослов за снимање.
Манастирска црква смештена је уз саму стену. Из уског грла речица се бучним слапом стропоштава из клисуре. Камени мостић, који испод водопада премошћава реку, води до лековитог извора.
Са средине моста погледом пратимо ток реке кроз долину, на чијем се крају у боровњаку назире ресторан „Код Ане”, који чува именом успомену на Анастасију, Немањину супругу, мајку Светог Саве и браће му Стефана и Вукана. У њему се може преноћити, а ми смо пробали изузетно спремљену пастрмку из сопственог рибњака.
Сам манастир обновљен је у 16. веку када је успостављен и рад Пећке патријаршије у време везира Мехмед-паше Соколовића који је за патријарха српског поставио свог брата Макарија. Црква је једнобродна, грађена од ломљеног камена с порталима од клесаног камена.
Има доста сличности с црквама у Крки и Крупи. Највећа вредност, поред историјске, јесте њен иконостас и готово потпуно очувани живопис из турског доба. Израдио га је најбољи сликар тог времена, монах Лонгин. У живопису су осликане сцене из Христовог живота Рођење, Преображење, Васкрсење, Мироноснице. По историчару уметности Кашићу, престона икона Богородице једна је од најлепших икона Мајке Божије на подручју српске цркве. Његово сликарство је сведок прошлости о општем стваралачком заносу после обнове Пећке патријаршије и јединства српског народа с обе стране Дрине у заједничкој борби против турског завојевача.
