Једна варош, пет димњака, три изговора

Прохладни дан окупан сунцем. Тако путника дочекује други по величини, многи би рекли, и најлепши град Мађарске после Будимпеште. Печуј се протегао долином жупаније Барања, на југозападу земље.

Познат је и као Печух и Пецс, што у свим варијантама и слободном преводу значи „пет димњака”. Опште је уверење да је то је идеално место да се у њега „скокне за викенд”, дан-два и доста. Верујемо ипак да то кратко време за боравак у вароши која заправо има све што и ми имамо у Војводини, али некако згуснуте лепоте и разноликости.

Лепота на трговима

Џамија, катедрала, синагога, православна црква, палате и ранохришћанска некропола, културна и боемска четврт – сва та мешавина градитељских стилова нанизала је једно крај другог, а Печују 2010. године оправдано донела звање Европска престоница културе и мото „град без граница”. Чини се бескрајне пешачке зоне, паркови и музеји, сецесија која вам у детаљима хвата поглед, шарени жолнај кровови и пространи, широки тргови...

Тргови заслужују посебну пажњу. Први који путника дочека посвећен је Лајошу Кошуту, истакнутом вођи Мађарске револуције 1848, у то време и вршиоцу дужности председника, чији лик у бронзи се уздиже пред зградом oпштине. Недалеко је и синагога, изграђена у романтичарском стилу, али туробне прошлости која бележи 1944. годину, када је око 2.700 Јевреја одавде депортовано у нацистичке логоре. Овај омањи трг увертира је за онај главни печујски, који подсећа на Иштвана Сечењија, „највећег Мађара”, грофа, једног од вођа реформе 19. века, оснивача Мађарске академије наука, писца – речју човека с визијом, који је своје богатство трошио градећи палате, па и најпознатији од свих мостова у Мађарској, оног „ланчаног” у Будимпешти.

На том месту, одлучног погледа, стоји кип Јаноша Хуњадија, као да би сваког трена могао сићи с пропетог вранца и одмах до њега је опомена, Стуб куге. Он враћа у време када је та пошаст косила и каквих је много широм европских градова, као сећање и захвалност што је зараза заувек заустављена. Некако по страни је црква, која то није. Храм Милосрдне браће из 18. века је у прошлости више био прихватилиште и болница за невољнике и болесне, изграђен прилозима добростојећих грађана. Ту је и једна од најлепших здања Печуја – Градска кућа, сва у барокним мотивима.

Језгром се мешају векови, а из 16. стоји џамија с крстом на врху. Доласком на ове просторе, Турци су је саградили на месту готичке Цркве Светог Бартоломеја. Након што су хабзбуршко-мађарске трупе ослободиле град, 1702. године претворена је у цркву. На турско присуство подсећа и утврђење Барбакан кула, савршено очувани примерак типичне турске кружне куле из 15. века.

Бронзани композитор на балкону

Лаганим кораком убрзо се стиже и до Базилике Светог Петра и Павла која лежи на темељима из 11. века, да би тако грандиозна била довршена тек 1881. године. Неороманична катедрала са четири торња, висока чак 60 метара, импозантна споља, у унутрашњости чува повишени олтар и четири капеле, фреске чувених сликара 19. века, а у једном торњу и највеће звоно у Мађарској и треће у Европи. Тешко је шест тона, па се прича да би дужа звоњава изазвала вибрације од којих би околне зграде сигурно претрпеле озбиљна оштећења. Ко има среће да је затекне отворену, може и у њене катакомбе, а остале ће с балкона зграде Бискупије поздравити „бронзани” Франц Лист, који посматра трг и катедралу.

Краљева улица

Улица која је 21 пут променила име, данас се зове Краљева, у средишту је старог града и нуди поглед на здање позоришта, отвореног 1895. године и заслужног да Печуј слови за једно од средишта позоришног живота Мађарске. Иза још једне лепе фасаде је модерна ротирајућа позорница, као и четвороделна јама за оркестар. Главна улица нуди и мноштво ресторана, барова, галерија, сувенирница и још мало раскошне сецесије у пластици хотела „Палатинус” који као госте памти Хосеа Карераса и Пласида Доминга, а пре равно века и концерт Беле Бартока.

Жолнајски порцелан

Инспирисан кинеским порцеланом, печујски керамичар Вилмош Жолнај трагао је за новим материјалима и експериментисао с глазурама. Тако је дошао до пирогранита и справио премаз еозин (с грчког „светлост зоре”), заслужан за широм света познату керамику из Печуја, која и јесте игра са сунцем, мелирајући нијансе боје у зависности од положаја.    Жолнај мозаици налазе се на бројним крововима Печуја (па и на нашем хотелу „Москва” у Београду), али и на више од 1.000 грађевина широм Европе. Овде ту лепоту нуди фонтана на Сечењијевом тргу. Висока је четири метра, красе је грбови града и амблем фабрике Жолнај, док кроз четири воловске главе тече питка вода, али не и зими када је „затворена” и заштићена од мраза и погледа.

Црно пиво и добош-торта

У Краљевској улици кафетерије, ресторани и барови нуде печујско црно пиво, добош-торту и мађарску мекику, лангош, а обавезан сувенир одавде је млевена паприка, симбол Мађарске. Након што су је донели Турци, а овдашњи племићи је садили као украсну биљку у вртовима двораца, штошта се променило, па је револуционарно променила кулинарске навике, а овдашњи живаљ почео да је ставља у многа јела, највише у чувени мађарски гулаш.

Југоисточно од града узгаја се винова лоза и производе се чувена мађарска вина, а Печуј назива градом вина и грожђа. У прошлости је свака кућа имала и свој вински подрум у који су могли само мушкарци, а жене долазиле само како би својим мужевима помогле да нађу пут до куће.

Катанци љубави у универзитетском граду

Печуј је и један је од највећих универзитетских градова средње Европе. Управо овде, још далеке 1367. године, основан je први универзитет у Мађарској. Данас има десетак факултета и у њему живи око тридесет хиљада студената, а докази младалачких, студентских љубави налазе се у Улици Јануса Панонијуса. Хиљаде катанаца окачено је на металној огради дуж улице, а откада је постала тесна, постављено их је још неколико у близини. Иако се овај обичај може видети у многим местима, прича се да је зачет у 19. веку, управо у Печују. Легенда каже да су први локоти окачени како би закључали и сачували љубав младих за вечност. Једна друга прича је да су обичај начели војници, који су пре поласка у рат остављали катанце од својих касета, а има и треће верзије – да су неке од печујских дама своје катанце остављале љубавницима, јер су им мужеви дуго били у рату и никако нису кући долазили.