Оптерећени смо тиме шта други мисле о нама
Гошћа новог подкаста „Здрав животни водич са Данијелом Давидов Кесар“ jе Јелена Трнинић Вукић, манекенка и писац. Она је својевремено била једна од најцењенијих манекенки на овим просторима и једна од мисица у некадашњој Југославији. Имала је и своју емисију на некадашњој БК телевизији, певала је у једној групи, а успела је и да заврши Правни факултет у Београду. Акредитовани је предавач и сарадник посебног тима који је намењен когнитивном развоју деце, основала је невладину организацију „Мравињак“, а уједно пише и књиге за децу, због чега је добила надимак „писац са модне писте“.
– Класици су нешто што апсолутно мора бити саставни део лектире. Само се просто програм мора освежити – сматра Трнинић Вукић.
Oна је у подкасту говорила и о томе да ли је тешко бавити се манекенством, од чега су неминовна одрицања да би се тај посао ваљано радио, али и о бројним предрасудама које прати ова професија…
– Волела сам да уживам у животу. Недавно ми је неко рекао: „Ти си она што је изјављивала да једе бурек и да стално иде у штиклама“. Те године су то дозвољавале, а у данашње време нити једем бурек, нити носим штикле, већ вежбам и храним се здраво. Тачно је да нисам била на дијетама, нисам волела себи ништа да ускраћујем и то је имало повремено своје последице. Сада сам, у овим зрелим годинама, апсолутно посвећена здравом животу, залажем се за вођење рачуна о психофизичком здрављу и изгледу. Имала сам моменте када су ме креатори бирали због харизме, а некако нису одобравали моју женственост у телу, у смислу да су им сметале моје груди или моје облине, па су ме некако укалупљивали у нешто што ми није пријало – наводи Трнинић Вукић.
Ипак, она истиче да јој је бављење манекенством помогло у прихватању себе, у односу са другим женама, у односу са самим собом јер су манекенке биле константно окружене различитим видовима лепоте, што је било нешто фантастично и прелепо за њу.
– Ту смо училе да просто немаш завист према другом женском бићу што је бољка од када је света и века сваке жене да увек завиди испод ока, да гледа другу жену. Ми смо се стварно волеле, уживале и подржавале једна другу, Манекенство ме је оснажило да прихватим све своје врлине и мане и да просто поштујем жене, као и да оборимо ту чувену тезу да је жена жени вуку – каже гошћа нашег подкаста.
Она наводи да је одавно схватила да мора себи да буде добра, лепа и здрава…
– Стално помињем Рушку Јакић и њену реченицу „Добро јутро лутко“, јер је она самопомоћ открила још давних деведесетих година прошлог века. Ми смо се тада томе смејали. А сада ћу себи и са подстицајем да кажем „Добро јутро лутко“ и да се себи радујем и сваком новом дану. Трудим се да себе прихватим, а то да ли ће тамо неко да види да ли су моја уста танка и да ли сам се ја за 15 година променила, није битно, идем даље храбро. Много се оптерећујемо тиме шта други мисле о нама, то је просто у природи људског бића. Стално тражимо неку врсту одобравања, чиме год да се бавимо, а креће се од физичког изгледа. Али када сведемо ствари на просте чињенице, да то када се вама неко допадне, окренућете се за том особом, али ако ту „испод“ не постоји ништа друго, да тај неко емитује неку добру енергију или да каже нешто фино, онда просто та онда спољашњост губи сваки смисао – додаје наша саговорница.
Она је говорила и о својој књизи „Милан Весна и једна кућа тесна”, чија је промоција недавно одржана у Београду, као и о томе да је за песму „Ласта“ добила престижну награду „Добрица Ерић” на Ђурђевданским књижевним сусретима. У подкасту ће бити речи и о томе како децу приволети да читају књиге, како се развоја њихов креативни потенцијал, али и о томе како се осећала када јој је супруг први у Црној Гори добио корону, одлуци да заврши права и постане адвокат и да се тиме не бави, „терору“ младости и лепоте на овим просторима…
Њен став је да нам живот стално дели неке лекције, а на нама је да ли ћемо дати све од себе и проћи са десетком или падамо на испиту, и да ли ће нам чаша увек бити полупуна или полупразна…
